KAD VREME NA TEBI OSTARI

Kad vreme na tebi ostari

sepija se zgusne kao magla

ukleta nad grobljem

klupica na kraju staze i niko na njoj ne sedi

pohabano odelo

pod gomilom sećanja iščilelo

providno kao život čamljiva rupa

u noći bez dna sepija

filmska nostalgija podmukla i suva

koliko urlik tvoj i moj jak da bude

da gluvu ovu praznu sobu

nije za radost

bolest zatvara granice

neočekivane lavirinte pred samo finale

sravnila dosada

sutonima si nekad oblačio šume

naselio ih duhovima

ništa više gle sad izlizane ravni

kad počnu slova da se penju

biće tužno ako otkrijem na kraju filma

da je moju ulogu igrao neko drugi

staklo je čudesno propušta svetlost

i čovek kad ostari kao staklo

bude prozor kroz koji se vidi ulica

klupica na kraju ulice i niko ne sedi 

Iz knjige SRODNE DUŠE

https://www.bastabalkana.com/2019/01/kad-vreme-na-tebi-ostari-zoran-pesic-sigma/

КНЕДЛЕ СА ШЉИВАМА

За четири особе и цео свет 

1.

Огледало у огледалу. Арво Перт. Пискови од трске за обоу под нежним прстима.

Барени кромпир је врућ. Виљушком му мењам облик у немирне урвине.

Да је ово хаику одавно би се сложиле силе загонетне душе у маниру опуштања.    

2.

Да ли се набрајањем може спасити столица од распадања на улици? Речи обигравају,

не захватају храпавост, ољуспану боју, речи не прожимају; виолина, виола, чело и клавир

мрешкају површину ваздуха, музика не прожима; суштина је само изазвана на побуну.

3.

Сценографија подразумева да је нешто намештено за представу. За шта су намештене наше

збуњене душе? Држиш један тон док остали певају. Столица се опире разумевању. Неупотребљива, тужна. Једноставан модел покоравања времену. У најбољем случају − сликарски модел.

4.

У тесто од кромпира и брашна Маја вешто ваља шљиве, понудим јој и кајсију за промену, ако пробаш и

буде укусно, неће бити и за децу, дај ми још једну кајсију, каже, зелеонока одрживост света,

сви да пробају промену, за свакога радост изненађења.

5.

Јелисавета је отишла на пробу оркестра, Маја ће по презле, Анастасија је са гостима из Шпаније, а ова поема у троредима тражи стрпљивог власника. Никада није једноставније од тренутка у коме се беле куглице спуштају у врелу воду, затим у тигањ, и када прска врелина која означава да љубав може бити и другачија. 

6.

Мало је оних који разумеју из контекста. Мало је пробирљивих који се олако не препуштају стихији.

Серију ћемо по навици одгледати до краја. Свечано ћемо се поклонити животу. Нећемо послушати савет

и када нам долази од најмилијих. Важно је сачувати ритам. Најважније је – не покорити се.

7.

Набрајати шта ти у животу недостаје.

Желети само оно што у животу никада ниси имао.

Помало глупо. Понављање – радост скромности.

ТЕКСТ ДУШАНА СТОЈКОВИЋА У "САВРЕМЕНИКУ" 

О "СРОДНИМ ДУШАМА"

ПЛАВЕ СЕНКЕ

Плаве сенке, сенке плаве, град је поплавео,

пречасни проповеда да је бог плав, дизајн измишљен

да једноставност победи фракталне шуме,

пречасни лаже, никада није видео бога, нико не може да га види,

мало је око, мала је душа, нема где да се смести ни његов осмех,

нема места ни за нашу малену љубав, нема за нашу мајушну наду,

камоли за апсолут који подешава стварност, челичне мостове,

утемељује очај између галаксија, пречасни се куне да нема грешке

у дизајну, да то што говори не говори он сам, да то гугл

преводи арамејски, са облака на облак, можда је паства превише млака

да се побуни, али срећа је релативна ствар, и трпљење нема граница.

(Песма из књиге Пастернаково уже)

Novi Pazar: Književni susret sandžačkih i niških pisaca.

https://www.youtube.com/watch?v=OQO2Irv4ie8

https://www.youtube.com/watch?v=H2J0751IG_Q

https://www.youtube.com/watch?v=CVvGfsapxzQ

KALDRMDŽIJE

Nisu sve kocke iste

stotinu ih stane u kvadrat

a ulica je duga i put je dug

na našim senkama

čudilo živi spokojno spokojno

sažali se na sudbu kaldrmdžijsku

Tanasije Šamšalov na Beloj Lađi

na putu za Peštu

za malo hleba za malo vode

čudilo se širi spokojno spokojno

i svaki kamen svog puta prevrneš

gladiš mu šestu stranu

a boja svejedno ostaje siva sura siva

i ruke nikako da se načude kako svaki

kamen svoje mesto lako nađe

i put je tako neprekinuto čudilo

lagano se gubi u magli kroz šumu

kroz pusto polje kroz sećanje

drevnih gradova  spokojstvo

na našim senkama kroz vreme vreme

THE TRAIN FOR A SOLITARY PASSENGER

In a single day the autumn arrived

Dear Lord, make everything be right

and you are the one who knows what’s right

The suitcase on the deserted coast of the Black Sea

packed for a long trip

and in it all sorts of unnecessary whatsoevers

the passenger travels on the train which is himself

all the stations are just his

all the suitcases overloaded with messy burden

belonging just to him

the wind has blown so many tears through the open window

into the scenery which passes by with the rumbling chugga chugga

no use of chugga chugga no use of chugga chugga no use

whose is the voice in the night

the music is twisting you while you are

staring in your empty compartment

all the seats neatly labeled

and there’s nobody to enter

not even the conductor to charge the no-way ticket 

                                                                                    Translated Maja Pešić