IME REALNOSTI

Postojalo je mnogo napisanih priča o susretu sa vanzemaljskim životom. Ni jedna priča nije ličila na ono što nam se stvarno desilo. Za razliku od svih ekstravagantnih susreta opisanih bujnom maštom pisaca SF-a susret sa vanzemaljskim razumnim bićima bio je krajnje običan. Jednostavno su se spustili na Zemlju i doneli nam raznorazne đinđuve, ogledalca i svetlucava platna: antigravitacione transportere, hologramske telesne modulatore, genetičke eliksire besmrtnosti, neiscrpne energetske akumulatore... Mi, naivni i slepi, zauzvrat, čista srca, pružili smo im jedino što smo imali: našu surovu istoriju, obične priče o našim običnim životima, ljubav, mržnju, veru, beznađe, naše antagonističko srce izrešetano jing-jang suprotnostima. Radovali su se kao mala deca. Ništa nam nije bilo jasno. Ono čega smo se mi stideli, ono što je našu civilizaciju činilo ružnom i siromašnom, to ih je činilo neizmerno srećnim i veselim. Otimali su se oko običnih sudbina običnih ljudi. I dok su oni s ushićenjem usisavali naše životne priče i privikavali na jednostavne obrasce oskudice, mi smo eksplodirali u prostoru, razmenjivali smo i prekrajali tela, napajali se energijama, raspršili se po svemiru, izgubili u gužvama paralelnih svetova, otimali oko neosvojivih predela, tonuli u narkomanske beskrajne unutrašnje snove... Pričam ovo tako u množini, jer Ja i jesam postao množina. Iskopirao sam se u mnogo Ja, i svako to ja oseća šta se dešava onom drugom Ja. Odavno je prestalo da mi bude zabavno. Svatio sam šta su vanzemaljci otkrili i čemu su se radovali kada su sreli našu civilizaciju: jednostavnost linearnosti.

Kako pobiti ostale varijante Ja, kako sačuvati jednu realnost, jedan život, koliko god da je jadan? Kako biti brži od sebe, kao nekada Talični Tom, brži od svoje senke? Sve što pomislim i oni Ja misle...? Košmar! Tražim ime za realnost. Tražim pravu šifru koja će vratiti sve kopije u original. Možda na nekoj prostoj nenastanjenoj planeti, možda na nekoj jednostavnoj tehnološki zaostaloj planeti, možda u ovoj priči čije svako ponovljeno čitanje izaziva sve veću nevericu...