godina LIV / broj 458 / jul – avgust 2009.
Nikola Živanović
STANICE NEISKORIŠĆENOG ŽIVOTA
(Zoran Pešić Sigma: Voz za jednog putnika, Matična biblioteka „Svetozar Marković“, Zaječar, 2008)
...Putnik ne silazi na svim stanicama i one pored kojih je prošao ostaju neiskorišćena mogućnost.
Sa druge strane, na početku se svi putevi čine otvorenim, mogućim. Životu koji još nije življen
nije uskraćena nijedna mogućnost. Tačnije, „svi putevi su naši“ samo kao mogućnost. To je pohvala snu o životu, ne samom životu. Svi ti putevi ponovo će se sastaviti
u smrti, ali to na početku nije potrebno: „smrt je ovde izostavljena kao/ reč koja sve objašnjava“ („Gle sad sam tuga u praznom“).
Dok u prvom ciklusu dominira prvo lice množine, u drugom pod naslovom Nemoguće putujem, koristi se prvo ili, kao zamena prvog, drugo lice jednine. Problem različitih puteva koji se ne mogu istovremeno iskoristiti ovde uzima pun zamah: „Kada pustiš unutra nema te napolju“ („Nemoguća vrata“). Takođe, razvija se i produbljuje tema bogoostavljenosti, neposedovanja informacija sa više instance koje bi pomogle u snalaženju u životu: „ali račun
je prosta prilagodljivost/ i nema obzira i nema nade i nema poznatih cifara/ koje objašnjavaju
poredak“ („Nemoguća vrata“). Život je oslikan kao putovanje vozom čiji je cilj smrt. Nije bitno ono što se nalazi između, moguća zadovoljstva, propuštene stanice. Svaki pokušaj
da se uhvati nešto osim tog putovanja je uzaludan: „Ne možeš da ispadneš iz ovog voza/ iza prozora nije pejzaž koji promiče“ („Ne naginji se kroz prozor“)...
