ЗАВРШНА ПЕСМА

Ако нема празнине све је ово узалудно
ушће у извору
и вештичин ат над пукотином
предвече
формуле ајнштајнове у ветру
оштрино
зар непрекидну коначност
испуњену сећањем зар грмљавину
испод манастира
пусто је све
јер је ту предвидљиво
размештено из једног густог тока
у другу жеђ
или с надом: трагови изненадни
у очају
нема смеха ни апсурда
зујави телевизијски преноси
преко тупих кровова
ноћ је ноћ
а небо ваздух у висинама
згурени пецају на песку
звечарке и фатаморгане
рупе у облицима
кад празнина биља
кад празнина воде
ледена празнина звука
у пећини тајних олтара
предвече
они што сањају протеине
они што ломе играчке од пене за бријање
они са рукама по зашивеним џеповима
празнина кретања
празнина материје
они пескољубци и ловци на каранфиле
они што сажаљевају беле очајнике
пуцкетају борове иглице у средишту
ватре


предвече по колони сјактавог ситног злата
на голом сунцу
зар нико не види лопте скакутаве литицама
чаробњаке који плешу с федерима на ногама
и ћакнуте змије што лочу пиво
у кактусовој сенци предвече издуженој бодљи
безнадежни балон испуњен месечином
румена коприва у диму изгорелих квартова
нема сумње
шта није овде није нигде