МОЈ ПОСАО ЈЕ ОБИЧАН

Дрхтим у прозору који је ноћ
текстура овог папира очајава
над самониклом досадом ноћ
и смрт је близу маска од
бубашваба које се разбеже
од наглог светла иза огледала
ко је то безобзиран као анђео
упао у дивљу клопку
која је реска рупа препуна
тутњавих триграма што плету
коначност око зелене неодређености
ко је то млак од пепела
шутнуо шутнуо мир мој ледени
ноте су склизнуле са сенке
која је калуђер као ова ноћ
која је мач калуђера зар
звездана сабља хиперструна
откинута из ћилима димензија
једна дисхармонична мелодија

мој посао је обичан
разумљив и простацима ноћ
монтирам пуста острва за
преживеле бродоломнике и опет
сенке ме мрзе и крију хексаграме
оне значајне од којих судбина
окошта око свилених авантура

мој посао је обичан
тек свемир је грудва Мебиусових трака
ни једна везана у мркли цвор
где сам радознао префарбао ноћ
у шарене красте и сад се даве
затечени на дну они што шетају
недељом после ручка после
пива крофне или алве
рекли су да сам чудак
са прозора су видели друге
призоре камионе од слоноваче
и карневал кока кола
празних од дна до пола
а до грлића сируп од смеха


мој посао је најзад обичан
усмеравам стварност да буде
достојна Идентитета и Освете
као она Ноћ као закон падања
као ветар између топлог
и хладног као страх од смрти
као досадна вечност Бога
који игра исту укрштеницу
од прашине до дрхтуравог мозга
свака је мисао праћена стидом
да сама је бесконачни свет
и овај низ од речи
сложених без и једног шума
велича тишину иза коже
тишину раразлеглу између приказа
које љубав ишту
љубав да се промене сложе
све промене изнад амбиса
и једном бар под сакатим звездама
буде математика чиста