ДОСИЈЕ ДОУШНИКА

Фото: Д.М. Цар

Ово је мала прича о малим људима. Прошло је много времена и чини се да су ствари које су нас некада силно болеле сада безначајне. Отварамо досије. Ко је све у њему?

УВЛАКАЧ

Он није само слањинави лик из доба самоуправног социјализма. И данас је и те како жив и здрав: вечити климоглав, шефовска синдикална подршка, политички бојажљиви еквилибриста, благајник Кућног савета, члан Школског одбора, миљеник директора, женски петко, локални писац за кафанским столом за којим седи и локални политичар, локални политичар за кафанским столом за којим седи државни писац, државни писац за кафанским столом за којим седи и политичар од државног значаја...

ЦИНКАРОШ

Тамо где постоји вертикална хијерархија, скривени у своју сувоњаву подмуклост, шпицловски, затегнути до пуцања, злопате се цинкароши. Има их у војсци. То су они који за време ратова добију случајни метак у леђа. Има их у фирмама. То су они који највише галаме против директора, а у служби стално напредују. Често, када се директор промени остају без посла. Опседнути су дисциплином, а од праве одговорности беже као ђаво од крста. То су они који завиде писцима на слави и који ће због тога пишчевој жени анонимно, телефоном, да јаве код које се љубавнице пијани писац те вечери заблентавио.

ДОУШНИК

Професионалаци у прибављању поверљивих информација. То су они који имају бенифицирани радни стаж. Полиција их чува кроз све политичке системе. Регрутују се од малена. Обично су деца доминатних себичних родитеља. Активни су до смрти. Њихово златно доба је кад оду у пензију. Тада су најактивнији (ако не излапе, што им се често дешава због непрекинуто сакривалачког живота). После смрти, ко зна... Шапућу тајне писаца Богу, тајне које ни сами писци нису знали о себи.

А ОВО ЈЕ ТА МАЛА ПРИЧА

У варошици Н.Н. млади необуздани новинар домогао се уредничке фотеље. Истина не Престижних Локалних Новина него маргиналног завичајног Уметничког Листа. Али власт је сласт. Истог тренутка решио је сада већ атрактивни, варошким шипарицама, Млади Уредник да у првом броју објави критику најновијег, о какве бруке бруји цела варош, романа Локалног Књижевног Барда. Роман Изузетно глуп је, тако говоре сви варошки увлакачи, цинкароши и доушници у један глас, Локални Књижевни Бард преписао, и то лоше, преписао из рукописа заоставштине рано преминулог Боемског Талента. Бруји цела варош, али нико неће да пише. Наставник Српског, који је и стални сарадник рубрике за културу Престижних Локалних Новина, одбио је – принципијелно не пише без хонорара (истина ПЛН му дугују трогодишњи хонорар, али кад тад...). Стари Дисидент неће да пише јер му је унук ђак код жене Локалног Књижевног Барда. Да се не свети преко детета, шта је дете криво, иначе да је само он у питању, он се никада никог није бојао, нити ће. Студент друге године историје уметности не жели да пише негативну критику. Прејаке политичке везе има Локални Књижевни Бард. Осветиће се кад тад. А он мора да размишља о свом запослењу кад заврши студије...И Млади Уредник остао је сам, насукан на својим лепим жељама да сруши мит о Локалном Књижевном Барду и постане сам Локални Књижевни Бард Јуниор, или бар Књижевна Легенда. Али кроз варош се прочуло да Млади Уредник тражи критичара за негативну критику Изузетно глупе књиге. То је прича, наравно, свим могућим пречицама, и различитим путевима, са разних страна, дошла и до самог уваженог Локалног Књижевног Барда. Локални Књижевни Бард је био мајстор за интриге. Одмах је позвао Председника Општине и пренео му поверљиве информације о томе како Млади Уредник жели да се кандидује на следећим изборима за место председника општине и како ће у Уметничком Листу да пусти Есеј о примању мита, који страшно злонамерно алудира на већ одавно заташкану аферу. Затим је шмекер Локални Књижевни Бард пресрео девојку Младог Уредника, Тршаву Гимназијалку и удварајући се и поезијом и прозом, славећи пубертетску смрт и пубертетску вечност, уз лаки пелинковац и друга слатка пића и преслатки језик освојио јој срце заувек. У кафани Врхунска Брља, кобојаги у поверењу свом пријатељу, а уствари наглас да су га чули и пензионери који на улици на клупици играли домине, Локални Књижевни Бард је испричао пикантерију у вези Младог Уредника. Пикантерију о хомосексуалним везама Младог Уредника са Оператером На Компјутерима, који је прокламовани педер, чуо је и Отац Младог Уредника. Тако се живот Младом уреднику преокренуо на тумбе за један дан. Одмах увече га је мачо отац, познати водоинсталатер у пензији избацио из куће. Одричем те се погани! Викао је својим мачо дебелим гласом као из бурета, и ломио лево и десно око себе. Млади Уредник је и пре тога решио да нађе нови стан и почне самосталан живот, те му је ово, учинило му се у првом тренутку, добро дошло. Преспавао је у фотељи у Редакцији Уметничког Листа с намером да већ изјутра потражи стан...Ујутру га је пробудио Општински Курир који му је онако сломљеном и изгужваном урушио Решење о рационализацији, којим се ради економске стабилизације привредних ресурса у општини која је у складу са макро политиком и новог круга инвестиционих улагања, укида Уметнички Лист, то јест он, Млади Уредник, остаје без посла. Ово се Младом Уреднику већ није допало. Зар опет на јасла оном лудом водоинсталатеру? Умивао се у WC-у Редакције и размишљао да потражи Тршаву Гимназијалку, да јој се изјада, док га је Општински Курир пожуркивао, узео му, по налогу кључеве, ајде Млади морам у Комитет по налогу Председника Општине, морам брзо, пусти те чуперке... Срећом срео је Тршаву гимназијалку већ код Народне Библиотеке. Знаш, рекла је, кад боље размислим ти и ја нисмо једно за друго... рекла је и отишла с књигама Локалног Књижевног Барда под мишком. Узела је све три! Познајем те монотоно плаве корице. Чак и Изузетно Глупу књигу! Вриснула је сломљена душа отпуштеног Младог Уредника.

Сутрадан су пронашли отпуштеног Младог Уредника у Парку Великана како виси обешен о своју изгужвану кравату. Епилог ове мале приче носи још много детаља као што су цироза јетре Оца отпуштеног Младог Уредника, као што је харизма фаталне девојке Тршаве Гимназијалке, која је исекла локне и одселила се у Град да би се тамо срећно удала за Војно Лице, као што је нова чланска карта Председника Општине који се на време престројио у Нову Победничку Партију, као што је нова књига са монотоно плавим корицама са називом Изузетно глупа други део коју је наравно, ко би други преписао и објавио Локални књижевни Бард...Али ова мала прича никад не би била записана, никад се не би ни догодила да није било уплива горе поменутих тајанствених лица, сплеткароша, ришељеа провинцијалних судбина, да није било увлакача, цинкароша и доушника. Ето она постоји у овом Досијеу и биће доступна, по закону, кроз много много година. Коме? Онима које то суштински неће да занима.