ДОСИЈЕ ДОУШНИКА

Фото: Д.М. Цар

Ово је мала прича о малим људима. Прошло је много времена и чини се да су ствари које су нас некада силно болеле сада безначајне. Отварамо досије. Ко је све у њему?

УВЛАКАЧ

Он није само слањинави лик из доба самоуправног социјализма. И данас је и те како жив и здрав: вечити климоглав, шефовска синдикална подршка, политички бојажљиви еквилибриста, благајник Кућног савета, члан Школског одбора, миљеник директора, женски петко, локални писац за кафанским столом за којим седи и локални политичар, локални политичар за кафанским столом за којим седи државни писац, државни писац за кафанским столом за којим седи и политичар од државног значаја...

ЦИНКАРОШ

Тамо где постоји вертикална хијерархија, скривени у своју сувоњаву подмуклост, шпицловски, затегнути до пуцања, злопате се цинкароши. Има их у војсци. То су они који за време ратова добију случајни метак у леђа. Има их у фирмама. То су они који највише галаме против директора, а у служби стално напредују. Често, када се директор промени остају без посла. Опседнути су дисциплином, а од праве одговорности беже као ђаво од крста. То су они који завиде писцима на слави и који ће због тога пишчевој жени анонимно, телефоном, да јаве код које се љубавнице пијани писац те вечери заблентавио.

ДОУШНИК

Професионалаци у прибављању поверљивих информација. То су они који имају бенифицирани радни стаж. Полиција их чува кроз све политичке системе. Регрутују се од малена. Обично су деца доминатних себичних родитеља. Активни су до смрти. Њихово златно доба је кад оду у пензију. Тада су најактивнији (ако не излапе, што им се често дешава због непрекинуто сакривалачког живота). После смрти, ко зна... Шапућу тајне писаца Богу, тајне које ни сами писци нису знали о себи.

А ОВО ЈЕ ТА МАЛА ПРИЧА

У варошици Н.Н. млади необуздани новинар домогао се уредничке фотеље. Истина не Престижних Локалних Новина него маргиналног завичајног Уметничког Листа. Али власт је сласт. Истог тренутка решио је сада већ атрактивни, варошким шипарицама, Млади Уредник да у првом броју објави критику најновијег, о какве бруке бруји цела варош, романа Локалног Књижевног Барда. Роман Изузетно глуп је, тако говоре сви варошки увлакачи, цинкароши и доушници у један глас, Локални Књижевни Бард преписао, и то лоше, преписао из рукописа заоставштине рано преминулог Боемског Талента. Бруји цела варош, али нико неће да пише. Наставник Српског, који је и стални сарадник рубрике за културу Престижних Локалних Новина, одбио је – принципијелно не пише без хонорара (истина ПЛН му дугују трогодишњи хонорар, али кад тад...). Стари Дисидент неће да пише јер му је унук ђак код жене Локалног Књижевног Барда. Да се не свети преко детета, шта је дете криво, иначе да је само он у питању, он се никада никог није бојао, нити ће. Студент друге године историје уметности не жели да пише негативну критику. Прејаке политичке везе има Локални Књижевни Бард. Осветиће се кад тад. А он мора да размишља о свом запослењу кад заврши студије...И Млади Уредник остао је сам, насукан на својим лепим жељама да сруши мит о Локалном Књижевном Барду и постане сам Локални Књижевни Бард Јуниор, или бар Књижевна Легенда. Али кроз варош се прочуло да Млади Уредник тражи критичара за негативну критику Изузетно глупе књиге. То је прича, наравно, свим могућим пречицама, и различитим путевима, са разних страна, дошла и до самог уваженог Локалног Књижевног Барда. Локални Књижевни Бард је био мајстор за интриге. Одмах је позвао Председника Општине и пренео му поверљиве информације о томе како Млади Уредник жели да се кандидује на следећим изборима за место председника општине и како ће у Уметничком Листу да пусти Есеј о примању мита, који страшно злонамерно алудира на већ одавно заташкану аферу. Затим је шмекер Локални Књижевни Бард пресрео девојку Младог Уредника, Тршаву Гимназијалку и удварајући се и поезијом и прозом, славећи пубертетску смрт и пубертетску вечност, уз лаки пелинковац и друга слатка пића и преслатки језик освојио јој срце заувек. У кафани Врхунска Брља, кобојаги у поверењу свом пријатељу, а уствари наглас да су га чули и пензионери који на улици на клупици играли домине, Локални Књижевни Бард је испричао пикантерију у вези Младог Уредника. Пикантерију о хомосексуалним везама Младог Уредника са Оператером На Компјутерима, који је прокламовани педер, чуо је и Отац Младог Уредника. Тако се живот Младом уреднику преокренуо на тумбе за један дан. Одмах увече га је мачо отац, познати водоинсталатер у пензији избацио из куће. Одричем те се погани! Викао је својим мачо дебелим гласом као из бурета, и ломио лево и десно око себе. Млади Уредник је и пре тога решио да нађе нови стан и почне самосталан живот, те му је ово, учинило му се у првом тренутку, добро дошло. Преспавао је у фотељи у Редакцији Уметничког Листа с намером да већ изјутра потражи стан...Ујутру га је пробудио Општински Курир који му је онако сломљеном и изгужваном урушио Решење о рационализацији, којим се ради економске стабилизације привредних ресурса у општини која је у складу са макро политиком и новог круга инвестиционих улагања, укида Уметнички Лист, то јест он, Млади Уредник, остаје без посла. Ово се Младом Уреднику већ није допало. Зар опет на јасла оном лудом водоинсталатеру? Умивао се у WC-у Редакције и размишљао да потражи Тршаву Гимназијалку, да јој се изјада, док га је Општински Курир пожуркивао, узео му, по налогу кључеве, ајде Млади морам у Комитет по налогу Председника Општине, морам брзо, пусти те чуперке... Срећом срео је Тршаву гимназијалку већ код Народне Библиотеке. Знаш, рекла је, кад боље размислим ти и ја нисмо једно за друго... рекла је и отишла с књигама Локалног Књижевног Барда под мишком. Узела је све три! Познајем те монотоно плаве корице. Чак и Изузетно Глупу књигу! Вриснула је сломљена душа отпуштеног Младог Уредника.

Сутрадан су пронашли отпуштеног Младог Уредника у Парку Великана како виси обешен о своју изгужвану кравату. Епилог ове мале приче носи још много детаља као што су цироза јетре Оца отпуштеног Младог Уредника, као што је харизма фаталне девојке Тршаве Гимназијалке, која је исекла локне и одселила се у Град да би се тамо срећно удала за Војно Лице, као што је нова чланска карта Председника Општине који се на време престројио у Нову Победничку Партију, као што је нова књига са монотоно плавим корицама са називом Изузетно глупа други део коју је наравно, ко би други преписао и објавио Локални књижевни Бард...Али ова мала прича никад не би била записана, никад се не би ни догодила да није било уплива горе поменутих тајанствених лица, сплеткароша, ришељеа провинцијалних судбина, да није било увлакача, цинкароша и доушника. Ето она постоји у овом Досијеу и биће доступна, по закону, кроз много много година. Коме? Онима које то суштински неће да занима.

НЕБО НЕ ПОСТОЈИ

Ф: Јелисавета

свет је велики

Свет је велики. Има га довољно за све. Док је човек висок метар и три жилета у ту лаж још и може да верује. Само, нису ми смели, ту лаж, да говоре ноћу. Да је ноћ тескоба, сакатост света, осетио сам још док су ми руке биле прекратке да обгрлим бескрајну ширину кревета. После обавезне ,,шоље-млека-па-у-кревет", када би црни лед оковао собу, нисам још дуго могао да заспим. Превртао сам ту мисао о величини света и никако ми није било јасно шта она значи. Свет је у мраку био велики колико и распон руку: од прстића леве до прстића десне руке.

радозналост у мраку

- Какав чин има Бог: Генерала или Мајора, Поручника или Капетана, Цивила или Заповедника Света?
- Никакав.
- А какав сат има Бог: пешчани, атомски или звездани...од хартије, дијаманата или легуре...за мерење времена или температуре?
- Никакав.
- Какав камен има Бог?
- Камен?
- Какве руке има Бог?
- Нема их.
- Када Бог руча?
- Никада.
- Какве је боје Божји сан: ружичасте или љубичасте, шућмурасте или плаве?
- Никакве.
- Који ветар Богу хуји у лице: јужни или хималајски?
- Никоји.
- Живи ли Бог на деветом Небу?
- Досадан си. Ћути мало.
- Да ли Богу заудара из уста?
- Умукни већ једном и спавај. Нема Бога!

једно чисто сећање: замена циља

Светлоплава.

На кајсији по чијим гранама снег стоји уместо лишћа мачка вреба две свраке. Свраке су на врху дрвета. Чаврљају. Свраке су хладнокрвне. Недоступне. Мачка полази у вис, трапаво се клиже. На пола пута схвата да су јој брбљиве птице недостижне. Упетљана у опасну клизаву висину постаје свесна могућности пада и бола. Храна одлепрша презирући белину снега. Мачку зовем Медуља. Медуљанче. Замена циља постала је очигледна: само да се безбедно спусти на тло. Обазриво зарива нокте у стабло и силази.

Кајсија је опет сама под снегом.

Гађам је грудвом. Медуља мисли да гађам њу те побеже за кућом. Снег је бео и раван одавде до Дунава.

Гледам нагоре: Пустош. Презрена белина лагано се топи у светлоплаву. Нема ничега.

клупа на улици

На пролеће је отац поставио клупу испред наше куће. Из стругаре му је једне суботе комшија Илија на запрежним колима дотерао фосну дугачку скоро пет метара и широку око четрдесет центиметара. Каже да се намучио док је возио дугачку даску чак из Беле Цркве. Намучио се он више него коњи. Десет километара, колико је село удаљено од Беле Цркве, морао је да придржава тешку даску и да управља колима. Није имао конопац да је људски веже. Рупе на путу, немирни млади коњи и, ето ти враже, три пута је даска падала са кола. Једном му умало није откинула руку. Сам је путовао и једва је, онако слаб и болестан, ( иначе је, поред осталог, ишао код зубара) успео да даску врати на кола. Отац се смешкао. Изнео је на улицу флашу с широким трбухом и левкастим грлићем у којој се ремешкала с бистрим венцем мехурића домаћа ракија. Илија није успео ни трећу чашицу да попије а отац је пресвукао униформу, донео дугачке ексере за укуцавање кровних греда, чекић и четири широка багремова пања које нисмо изгорели преко зиме, подравнао је песак, размерио корацима и одредио места за пањеве, истина, уз Илијину помоћ, поставио фосну и укуцао ексере. То је била та клупа. Постављена је уза зид наше куће између капије с леве стране која је водила у двориште и степеништа од три степеника која су водила у очеву канцеларију, малу сеоску милицијску станицу. Отац је наздравио Илији и у једном гутљају испио чашицу. Није било времена за џабалебисање. Комшинка Винка је вриштала на Илију да распреми коње, да оде у шталу и очисти код крава, да очисти и оборе код свиња... требало је то још јутрос пре него што је отишао у Белу Цркву, зашто је вратио сир са пијаце, зашто није све продао, зар у Белој Цркви људи не једу сир, што није спустио цену, о куку леле па заборавио је и шећер да купи, на шта ће личити крофне без шећера... Илија, сељак, сувоњав и спечен од јаког дувана и ракије, на брзину цугну још једну и псујући своју дебелу брбљиву жену Винку отетура у своју авлију. Отац се смејао. Тада примети како га упорно гледам и позва ме да седнем до њега на нову клупу. Нисам сигуран да сам добро запамтио, али ми је тада рекао нешто као: Колико год волео неку жену никада јој не дозволи да управља твојим временом. Бићеш њен роб. Затим је ушао у кућу. Легао сам на клупу. Гледао сам нагоре, али ништа нисам видео. Осећао сам тврдоћу даске на леђима и понос што ми се отац обратио као одраслом.

То је била та клупа на којој су испричане многобројне приче. Мој отац је био милиционер. Он је уз учитеља, крчмара и попа био најпознатија и најутицајнија личност у селу. Готово свако вече сељани су се окупљали испред наше куће, седели на клупи, пијуцкали домаћу ракију и распредали разговор о риболову, о пролећној сетви, о наоружању у свету, атомским бомбама, о рату у Вијетнаму, о тракторима, телевизији, лету на Месец, о лекарима, вештицама и Богу. Жене би понекад принеле штрудле с маком и поделиле нама деци. Смиривале су нашу грају честим безуспешним опомињањем, грдњом, а понекад кад претерамо и понеком ћушком за врат. Нису ме толико интересовале јурке, жмурке, јанине јанине купус и сланине, царе царе говедаре колко има сати, између две или четири ватре колико воденица разговора сељака и мога оца.

судбоносно питање детињства

Имао сам седам година. Свако је у животу некад имао седам година. Она је била старија од мене три године. Упорно и тврдоглаво сам јој говорио да небо не постоји.

плава би негде могла да буде боја чоколаде

Почетак лета, касно поподне, сећам се, пљусак, топао и снажан, тек што је прошао кроз село. Да, добро се сећам, то је био дан када су несташна деца пала са облака. Да ли су стварно пала или су истрчала из настрешница и капија, да ли су дошла са летњим пљуском или су се једноставно извукла испод дрвених запрежних кола, спустила са крошњи дебелих дудова, истрчала из дворишта, амбара, подрума, тавана, извукла се из пластова сена, празних буради, истрчала из свих могућих и немогућих заклона где их је пљусак затекао? Некада су родитељи мање бринули о својој деци. Није било времена за ужасну присмотру од које се већина данашње деце трајно залеђује у пристојно понашање, или, кад им пукне филм, неповратно отуђују од родитеља, од цивилизације.

Памтим додир табана по влажном, ситном песку. Јурцали смо улицом и гањали беле гуске, шљапкали као оне кроз широке плитке баре, прскали смо се из обести, прескакали мале потоке који су јурили кроз канале у песку. Подигли смо грају и наша цика, узвици и уздаси помешали су се у ваздуху са мирисом багрема, озона и мокрог песка. Улица се пресијавала у светлости предвечерњег сунца. Негде за хоризонтом у врх шора, где престаје село, плава је могла да буде боја чоколаде. Небо је... Које небо? Па небо не постоји!

песак нема више вољу песка

Кад кажем да се зове Нега ништа не кажем. Завршила је четврти разред основне и мислила је да може да ми објасни да небо стварно постоји. Показивала ми је бескрајну плавет изнад нас, показивала дугу која је тонула ка Дунаву, показивала на тамне облаке који су ваљали у врху шора и одлазили иза граница Пешчаре у чоколадну ноћ. Ја сам на све то одмахивао главом.

Кад кажем небо ништа не кажем. Стајали смо тако на сред улице као да смо потпуно сами на овоме свету. Превише је узбуђења захватило другу децу јер је песак изгубио вољу песка и постао податан за игру. Зато смо остали незапажени. Око нас су јурцали неустрашиви ловци белих гусака, јахачи олује и светски градитељи брана и пловних канала за прекоокеанске бродове од папира. Нега и ја смо стајали као два кипа, глава упртих у висину. Личили смо на два усамљена дрвета усред пустог острва.

- То је само ваздух. Небо не постоји, мудро сам говорио заузевши при томе уобичајену позу нашег сеоског учитеља.
- Да, ваздух, потврдила је Нега, - али он се простире све до великих висина и гради небо. Светлост Сунца пролази кроз те слојеве ваздуха. Плава боја се највише расипа и зато је небо плаве боје.
- Кажеш, ваздух се простире све до великих висина. На којој се онда висини налази небо?- заједљиво сам упитао осетивши да Нега неће моћи лако да одговори. Она се збунила, што је мени био довољно. Знак да сам ја ипак у праву. Међутим, Нега се није лако предала.
- Небо није на некој одређеној висини. Оно је сав тај простор изнад нас. Видиш, цео овај свод. Све је то небо.

Сада сам ја био збуњен. Нисам очекивао никакав одговор. За сваки случај презриво сам одмахнуо главом, као да нисам задовољан одговором и смишљао следећи противударац. Од мучне тишине спасила су ме запрежна кола комшије Илије који се покисао враћао са њиве. Нега и ја смо се померили са средине улице и ту сам добио на времену. Сео сам на клупу. Била је мокра, што сам истог трена осетио кроз кратке штофане панталоне. Какав глуп осећај: као да сам се упишао. Иза Илијиних кола ишао је деда Благоје, највеселији сеоски деда који је од деце откупљивао пужеве.

- Идемо у двориште цркве! Тамо има пужева! - узвикнула је Нега више да би прекинула глупаву расправу него што је стварно желела да крене у лов на одвратне љигаве зверке, које једва да је смела да додирне рукама, за бедних десет пара по килограму. За педесет пара могли смо да се купимо куглу сладоледа.
- Не смем. Не да ми тата да улазим у црквено двориште. Он је комуниста.- Туњаво сам промрмљао. И тада је клупа на којој сам седео проговорила кроз моје мокре штофане панталонице.

теологија уличне клупе

Сећам се разговора о Богу који се отегао до дубоко у ноћ. Сељани нису никако могли да прихвате тврђење мог оца да Бог не постоји. Он је покушавао набрајањем разних чињеница, постављајући провокативна потпитања да их наведе да сами признају да је појам Бога сувишан у нашем свету и да само служи поповима и цркви да на лагодан начин живе. Питао их је где живи тај Бог. Комшија Озрен је рекао да се Бог налази на деветом небу. Тада се у разговор умешала и моја мајка која је за разлику од осталих сељана имала осам разреда основне школе и која је код сељанки важила за веома маштовиту и напредну жену која зна предивне рецепте за торте. Она је рекла да девето небо не постоји, да је то чиста измишљотина, да су астронаути отишли ракетама чак на Месец и да нису видели ни девето небо, нити су срели тамо неког Бога. Сећам се да је комшија Озрен био љут што се у ове мушке разговоре меша једна жена, али прогутао је то, јер милиција је власт којој се данас не ваља замерити... С друге стране, Озрен и остали сељани нису могли да се одрекну својих слава, Божића, Ускрса, црвених слова у црквеном календару, литургијске поворке која није смела, по наређењу мога оца да напусти црквено двориште... По наређењу оца нисам смео ни да провирим у црквено двориште иако је од нашег дворишта било одвојено само једним малим полусрушеним зидом, иако је тамо било највише огромних дебелих пужева. Једном сам се затекао код комшије Илије када је поп светио водицу за врбицу. Смучило ми се од мириса тамјана. Неочекиван и тајанствен, сасвим је другачији од оних које сам до тада познавао. Бојао сам се да ће ме тај лако препознатљив мирис одати оцу. Када ми је поп потурио руку да је пољубим верујући да сам једно од Илијине деце, побегао сам главом без обзира у ајмфорт. Ја нисам био Илијино дете. Зидови ајмфорта надимали су се осликани наивним пејзажима природе у ритму мог узбуђеног дисања. Ловац је нишанио у јелена који је гордо зурио у даљину. Чуо сам попа како каже када су му објаснили ко сам какав отац такав син. Илија је збуњено покушао да оправда моје неваспитано бекство пустите оче Влајко, дете је то, у цркву није никад ушло. Полако сам се искрао из ајмфорта плашећи се да ме отац не види на улици. Улица је била празна. Затрчао сам се из све снаге у врх шора желећи да у трку стресем остатке мириса тамјана и необјашњивог стида.


Путник је прошао низ улицу а нико није знао ко је и одакле је

- Ти си онда заостала, рекао сам Неги после краћег размишљања, - Сигурно верујеш и да Бог постоји.
Комшија Илија је утерао кола у своје двориште, весели деда Благоје повео је са собом неколико одважних дечака у вечерњу бербу пужева у врх шора, на крај села где је око пута расла висока живица и бујан коров, за непознатим путником са необичним шеширом који се појавио из попречне улице и отишао на супротни крај шора пошла је друга гомила знатижељне деце... Мала Смиља чучала је у оближњој бари покушавајући да усправи бродић од папира који јој је направио старији брат Мита. Нега која је готово била одустала од расправе сада плану од беса. Зар да јој један глупи недоказани клинац каже да је заостала.
- Какве везе сад има Бог са небом?- упитала је љутито.
- Небо је место где живи Бог. Ако верујеш да постоји небо, онда верујеш да постоји и Бог,- објаснио сам ликујући.
- Не верујем ја у Бога и нисам заостала!- узвикнула је Нега,- него си ти глуп и недоказан и не можеш да схватиш да је небо природна појава!

Сада сам се и ја наљутио. Зар она мени да каже да сам глуп и недоказан? Какве везе има природна појава са овим о чему расправљамо?
- Ти си глупа, а не ја!- дрекнуо сам толико јако да се мала Смиља уплашила, испустила свој бродић од папира и плачући побегла прекопута у сигурност свог дворишта.- Нећеш да признаш да небо не постоји само зато што си старија. Добро знаш да небо не постоји!-
- Али како не постоји... шта је онда ово изнад нас?- очајнички је упитала Нега показавши руком на рану вечерњу плавет која се блистала изнад наших глава, изнад улице и целим селом, а на западу маглила у шарене румене и златне шалове.
- То је ваздух. Небо не постоји, небо не постоји, небо не постоји...!- једио сам је ја. Увидела је да нема вајде од расправе па је почела и она да се инати:
- Ти си глуп, ти си глуп! Небо постоји, небо постоји, небо постоји...!

Обоје смо надвикивали једно друго, млатарали смо рукама, кружили наоколо нарогушени као копци око кокоши. Од напрезања гласних жица пошле су ми сузе на очи. Нисам могао да се начудим колико је Нега била упорна. Чак би до сада и моји најљући противници у фудбалу Мића и Томислав одустали иако су дечаци, иако су волели у нечему да ме победе више него сладолед да једу. Нисам могао да попустим, нешто је у мени пукло и опалио сам јој шамар. Нега је занемела и поцрвенела као рак, не толико што јој је шамар нанео бол, колико због стида што је то урадио један будаласти клинац. Истог трена када сам је ошамарио ја сам се и покајао. Прво, дрско је било да син милицајца бије девојчице. Друго, према Неги сам у потаји гајио нека нежна, новооткривена осећања, неки праоблик љубави, или чак и саму прву љубав. Наглас ни за живу главу нисам хтео да признам да се кајем.
- Тужићу те код маме,- рекла је Нега озбиљним гласом. Хладно сам дочекао њену претњу речима:
- Па, шта, тужи ме. Неће ми она ништа. Моја мама не верује да постоје такве измишљотине као што су Бог и Небо.

батина је из Раја изашла

Нега је отишла и жалила се мојој мами. Тада сам добио батине које се памте за цео живот. Мама ме је прво тукла по дупету, а када је схватила да су ми данас чисте обучене панталонице мокре и прљаве, стаде да удара још јаче, али по глави. Нисам применио уобичајену тактику да се дерњам више него што ме стварно боли циљајући на њено меко срце. Увек је брзо одустајала, и батине је мењала у неку симболичну казну, али изазвана мојим подмуклим ћутањем, разбеснела се и тукла ме док је руке нису заболеле. Кожа на мојој ошишаној глави је пукла и појавило се мало крви. Мајка је у тренутку престала и када је схватила да је претерала хистерично ме загрлила понављајући:
- Није требало да је дираш, није требало да је дираш...

Од тога дана свет је за мене постао другачији. Ја сам постао другачији, својеглав и неповерљив. Престао сам да се мазим и нисам дозвољавао да ми тепају као малом детету. Почео сам да се играм углавном сасвим сам. Избегавао сам разговоре о великим, необјашњивим стварима, да бих тим истим стварима при мојим усамљеним играма давао нека измишљена тумачења.

колико је дубок бунар а колико људска душа

Сутрадан сам се касно пробудио. Пробудио ме је разговор мајке и комшинке Винке које су седеле испред куће на клупи, штрикале и мало мало па тешко уздисале и жалиле, цоктале не верујући да се догодило то шта се догодило. Устао сам и погледао кроз прозор. Улица је била окупана јунским сунцем. Песак се од јучерашње кише потпуно осушио. Само прекопута, мало искоса, у правцу Негине куће лежала је огромна црвенкаста бара. Из гуменог црева које је излазило из Негине куће испумпавана је нека црвенкаста вода. На песку је личило као да су клали свиње, а после испирали водом.
- Није могла да издржи више, јадница,- брбљала је дебела Винка. Била је уметник да једну те исту мисао изрази на хиљаду сличних начина. Подвезала је свилену шарену мараму која јој је повремено клизила низ косу и спадала на рамена.
- Није могла,- поновила је моја мајка. - Колико то човек мора да ти се смучи да га на спавању раскомадаш секиром. То не могу да схватим. Одакле јој снага да га после баци у бунар и то мирно крије цео дан, као да се ништа није догодило.
- И кажеш да је твој Милан открио убиство...
- Није он ту нешто много заслужан. Није чак ни много испитивао. Позвао је Ковиљку да је пита где јој је муж. Неко је пријавио да му је нестао чамац, а да је пре тога видео њеног мужа пијаног како се тетура обалом Дунава.
- А као да га је неко некад видео трезног, Бог да му душу прости, био је зао човек.- убацила је Винка вртећи главом као да ће тиме да отера сву могућу несрећу од себе и своје куће.
- Ковиљка се кратко бранила да не зна где јој је човек. Рекла је да ју је тукао и можда отишао код оне курве, распуштенице Слађе. Ја сам јој чак и кафу скувала, жао ми њене Неге, дивно је дете, паметно, златно дете... И Милан је таман мислио да је пусти из канцеларије када је Ковиљка сама бризнула у плач.
- И кажеш све је признала.
- Није одмах. Нећкала се, ваљда јој је било тешко због детета.
- За Недељком сигурно не жали. За њим ни његова рођена мајка неће сузу да пусти...- климала је главом Винка као да од тога зависи правда у свету, као да ће тако читав свет да успостави равнотежу с њеним мислима.

Мајка је подигла главу са плетива и погледала у правцу Негине куће. Тамо су се још увек врзмали неки људи у униформама. Комшије су стајале са стране, радознали, али и уплашени, сељачка посла, нико није желео да буде увучен у случај, никоме се није сведочило ни за шта, иду велики пољски радови, ко има времена да се вуче по судницама, још би могли да буду, не дај Боже, увучени у неко саучешништво, ко би га знао шта Ковиљка може да исприча, нису ту чиста посла...

- Мој Милан је открио леш у бунару,- рекла је мајка.- Ковиљка је признала убиство, али је после занемела. Као да јој је неко ишчупао језик. Инспектори из Беле Цркве нису могли да пронађу тело несрећног Недељка. Милан каже да су чак и у бунар завиривали, али офрље. Бунар је баш дубок.
- Ја сам од њих често воду захватала. Добра је за пиће, а и пасуљ кад се у њој скува дође некако укуснији. Штета бунара, сад нико воду из њега неће да пије, колико год да га очисте.
- Боље да га затрпају,- закључила је мајка и наставила причу где је била прекинута- Милан је посумњао да је нешто скривено у бунару, јер га је Ковиљка прекрила лимом и на њега накачила корита, буриће, што никад раније није било, Милан је мислио да је тамо бачено оружје, осветлио је батеријском лампом, бунар је стварно дубок...
- Петнаест метара. Знам тачно јер је Илија извозио земљу. Тада смо се још дружили са Недељком, док се није пропио...- прекинула је Винка мајку, а мајка наставила као да ништа није било речено:
- и Милан је тек по бледом црвенкастом одсају закључио да је то крв. Онда су довукли пумпе из Беле Цркве... У бунару су нашли и секиру.

Нисам могао више да слушам овај разговор. Схватио сам да се догодило нешто ужасно, али нисам разумео зашто и колико сам ја у свему томе крив. Отишао сам са прозора, отрчао, али као да је део моје дечачке душе заувек остао да виси на њему, замрзнут . Негу су рођаци одвели у Вршац. Њена мајка Ковиљка осуђена је на четрнаест година робије. Отац је те године добио дарвилов сат за успешну службу. Поклонио ми га је за рођендан, али сам га ја одмах изгубио.
- Сам си крив, шта ће детету сат,- рекла му је мајка када је хтео да ме због тога бије.

свет је велики

Свет је велики. Свако нађе место у њему. За сваког се нађе довољно времена да се исприча прича. Шта је све утицало да постанем онакав какав сам данас? У Бога и даље не верујем и не идем у цркву. Много тога сам сазнао о животу, људима, љубави и свемиру, многа сам веровања променио, али само једно никако нисам. Данас сам познат и цењен сликар. На мојим платнима леже пејзажи родног краја, њиве, моје село, прашњаве ушорене улице, ниске куће, деца која трче боса, сељаци, вредни и неповерљиви према новим достигнућима савременог живота, лежи читав један питоми и нежни бескрај. Али на мојим платнима има и један ужас, нешто што до лудила доводи моје критичаре: ни на једној мојој слици ви нећете пронаћи небо!

СТРОВАЛИЈЕ

Фотографија: Јелисавета

УПУСТВО ЗА ОБУВАЊЕ
СВИЛЕНИХ ИТАЛИЈАНСКИХ ЧАРАПА

( романтични колажи)


РОМАНТИЧНА ПРИЧА О НЕПРОЗИРНОЈ ДУШИ

Не, није авет. Ипак то нису чиста посла, говоре за мном они који имају развијен периферни вид и они лако подложни страху који разрогаче очи на сваки хук сове из шуме. Из очију ми се не може прочитати патња, јер их умивам росом, јер боре остављам за смрт. Живот на мени не оставља трага. Кад дође време за то, поцепаћу се одједном као свилена италијанска чарапа.

Пламен у логору на пропланку умирио је своје праменове и тек по неки ретки налет свежег ваздуха узнемирио би искре у нагорелом пању. Цигани су спавали. Испод згужвељане и бушне цираде растротрнканог камиона чуло се неравномерно хркање и с времена на време пијано бунцање. Старица Мара седела је на платненој столици на расклапање и пушила „мали-боро“ на дугој муштикли. Није показала ни трунку страха када сам се изненада појавио из мрака шуме.

Ујутру су је пронашли заваљену у истој столици без иједног комада одеће на себи и сасвим ОГУЉЕНУ. Инспектору из Најближег Града није било јасно како је неко тако вешто могао да скине сву кожу са старице а да нико из камиона не чује ништа. Сумњао је да су то урадили старичин син и снаја, ко зна због чега, циганска посла, али када ни после ужасних батина и унакрсног дрила они нису ништа признали, а њихова деца после много чоколада подмићивања иако одвојена причала исту причу, како се тата напио, како је тук`о маму, али бабу није ни пипнуо, како су сви спавали преко ноћи, и како ништа нису чули, одустао је од даљег испитивања. Кожа са старице Маре била је скинута без капи крви и без иједне дубље ране. Каква ужасна смрт. Инспектор се забринуо да се у његовом реону појавио сулуди манијак и да га очекује озбиљан и опасан посао. У Најближем Граду убрзо су се намножиле приче о аветима из Шуме, о терористима из Суседне Државе, о новом вирусу од кога се распада кожа, о вампиру са Старог Гробља и сл.

„Када преко неба закорачи дуга поћи ћеш у сусрет њеном крају. Не обазирући се нагазићеш лептира на путу и скочиће Срцождерка и прождрати те у љубави...“, тако некако ми је гатала циганка Мара обигравајући око стаклене кугле и мрмљајући ми неразумљиве циганске бајалице. Душа је моја непрозирна, судбина непредвидљива. Вараш се Циганко, очи су ти кратковиде, а кугла немоћна. Ја сам невидљив, а ипак присутан. Ја сам самоћа у шуми. Ја сам магла у росном пролећном јутру. Ја сам гареж логорске ватре, пепео и ветар који га носи. Време што тече не доноси разбистрења, ни радост ни чисту тугу. Зато ће твоја смрт бити недокучива, мислио сам сетно се смешкајући.

Инспектор је испитао све касапине и штављаче коже у Најближем Граду и околини. Међутим – ништа. Поставио је заседе у Шуми и мамце, специјалне полицијске командосе – травестите. Међутим – ништа. Наравно да ништа, кад све верзије таквих прича познајем до краја. Мене занима само она прича која се не може испричати. Она коју преко неба носе црне птице. Или она коју плете осолики паук између два чичка.

Важно је никада не поновити ни један поступак. То је основна психолошка теза за невидљивост. Ако ми је живот дат само за једанпут то ће тако и бити. Стављајући сва документа, записнике, отиске прстију, фотографије, траке са саслушања у досије нерешивих случајева Инспектор се упитао шта ли је убица урадио са кожом старе циганке.

Дуга је ноћ пред нама. А прича нема краја.


РОМАНТИЧНА ПРИЧА О НЕПРОЗИРНОМ ОКЕАНУ

„Не, није авет. Ипак, то нису чиста посла“, говоре за мном они који стоје на палуби галије испијајући виски са ледом обасјани густом месечином. С ове стране океана блистала је вода као огледало. Непрозирна услед светлуцавих планктона љескала се ритмично у лаким таласима као да се милиони китова преврћу по површини. Међу онима који на палуби испијају виски влада опуштена атмосфера и благост доколице. Нежно љескање воде о прамац галије прекидају силовити замаси веслима оних робова испод палубе и команда оног који бичује. Све је по сценарију. Само се ја не уклапам у ток.

Смисао ове приче лежи у намерном низању фактографских грешака. Да ли су Стари Египћани пили виски на римским галијама? Живот се одвија од једне до друге фактографске грешке које правимо нашом егоистичном побуном против свега што лежи у нашим чулима. Мој скок у непрозирни океан није побуна против бича, колико год бол био велики, тело у бескрају воде осуђено је на смрт; мој скок је фактографска грешка. Објашњење приче унутар приче није приклањање једном тренду, већ принуда паралелних светова који се самообјашњавањем натурају постојећем. У суштини, немогуће је да ја пишем ову причу, јер се на њеном крају давим. Духови немају снаге да типкају по машини.

Видим галију како клизи месечином углачаном површином океана ка хоризонту. Губе се весели звуци куцања кристала, гитарских бравура, опуштеног жамора, чукање билијарских лопти од слоноваче, шуштање свилених италијанских чарапа... Остајем сам у хладној бесконачности слане водурине. Тело већ утрнуло од хладноће и премора лагано се спаја са телом океана. Још два-три завеслаја руку и шум воде склопиће ми се понад главе.

Која је последња мисао дављеника, какав је његов последњи сан? Свилени духови, бродови утваре, магла понад коралних спрудова, сребрне птице и кликтај у ноћи, шум таласа разбијених о невидљиве хриди, морске сирене са песмама које цеде душу, давно заборављене приче усамљених морнара... Наш свет из трена у трен губи на чврстини и у омекшалим процепима појављују се, извирују, туђа времена, далека нам и хаотична, а слична. Важно је застати и на леђима месечевог таласа видети галију утеклу у ноћ. Шта је она ужасна самоћа изнад воде, а само се чини да је део нас самих? Блискост не постоји: у вашем погледу, који прелеће преко водене пустоши не би ли се закачио за било шта, никада неће бљеснути одсјај са финих италијанских чарапа које је назувала миришљава боса нога, у коју сам зурио из потпалубља...



РОМАНТИЧНА ПРИЧА О ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ

прекасно погледао горе. Само чисто небо плавље од утопљеника Северног мора из претходне приче.

А неко га је узнемирио: „Летећи аутобус!“ криком. Прекасно је погледао горе и низ улицу. Усијани асфалт био је пуст до задње лење прашњаве стопе.

На дну улице заљубио се у Голубицу и сви су га презрели, и Краљ и Гробар.

А Голубица је безбрижно кљуцала са његовог длана мрвице чоколаде. Зачуђена укусом бибера.

Чуо је Лудака-у-кратким-панталонама да препада наивне и заљубљене саможивим урлањем. И да их пљачка. Погледом.

Тако је нестала Голубица.

Тако је нестао и он сам. Не приметивши се у очима Лудака-у-кратким-панталонама. Још неко време чуо се лепет крила и бат корака у скоку. Затим је изгорела ова хартија почев од овог места и прича је остала саката...



ПОСЛЕДЊА РОМАНТИЧНА ПРИЧА О СТРАХУ И ПРОЗИРНОСТИ

Ствари су живе! Знају нам предобро навике и кретања, и мирују када смо ту. Када сам се предомислио и сам себе изненадио одлуком да се вратим у собу ноћ је већ пала. Како сам прошао кроз затворена врата никада ми неће бити јасно, и сада не знам да ли је то веће чудо или оно што сам затекао. У соби је врвело од сенки и мрморења, сијалица се сама палила-гасила, столице су се гегале, а сто је пузао по кревету који се бацакао као дивљи нејахани коњ. Књиге су клепетале корицама и облетале сијалицу, слике се њихале на зиду као да је апокалиптични земљотрес Балкан протутњао Европом, а огледало изврнуло своју унутрашњост и удвојило све ствари. Рзање кревета избезумљивало је оловке које су пикирале у постељину и забадале се као осице у јастуке. Само тренутак и као усисивачем увучена прашина све се вратило на своје место и би мук и мрак. Ствари су лежале, али не као некад мирно и мртво; осећао сам у њима дух дечије кривице који је ишчекивао казну или опроштај.

„Но, добро, шта ћемо сад??“, упитао сам сулудо очекујући одговор. „Не правите се блесавим. Нећете ме убедити да је све ово била халуцинација!“

И једна столица омекша и промешкољи се и привуче свој наслон мени уз ногу мазећи се и предући као мачка. То би знак за остале ствари, знак да најзад више нема скривања, и мрморење испуни собу а светло хистерично поче да се пали-гаси.

Друге романтичне приче које су настале иза ове покрио је вео од поцепане свилене италијанске чарапе. Тако је драга прозирност која нас чини невидљивим.



РОМАНТИЧНА ПРИЧА КОЈУ ЈЕ ПОДЕСНО ЧИТАТИ
ЗА ВРЕМЕ ПАНИКЕ ОД АТОМСКОГ УДАРА

Мокро. Диван поглед на подземна склоништа. Наоко је пусто. Ако је теорија о кварковима лажна, надрљали смо у полутами!

Кјеркегор и Кафка су били педери,
и Хитлер, и Iggy Pop,
и врабац звани Контрапункт!

Неодољиво је ушетала у Ји Ђинг мала Алиса. Певали су јој Камила Од Чистог Порцелана и Покојни Поп Епилептичар.

Кад расчистим језик од суноврата граматике, остаје курва семантика. Кад расчистим семантику, не остаје ни колико АМБИС НАД АМБИСОМ.

Живе у малим смрдљивим собама нешто као цигани Потмули Бескраји и Прљави Сингуларитети. Причају еротске бајке о Холографским Пичкама и Фракталним Казановама.

Ова се реченица састоји од тачно педесетосам ружних и бљутавих слова!

Ако резимирам поступке за добијање пива (лакше је резимирати поступке пужа на пупку Топлоплаве Психе) водом ћу се одбранити од насртљивих и пристрасних Пиро-Мачака, које лочу пиво, а да их ни најмање није брига о тајним формулама египатског пива, извешћу подухват достојан пажње. Дакле, алгоритам за добијање пива: 1. Одем у кафану, 2. Позовем конобара, 3. Наручим пиво 4. Платим пиво.

Уживам у Вашој пажњи, или вашој пажњи, ако Вам вам се овако више свиђа. Не вриштите: филмичнија је безгласна паника. Више ће вам се свидети онај страх услед монотоног капљања заблуделе подземне воде, у гореописаном склоништу, него да, као Покојни Поп Епилептичар, навучем свилену италијанску чарапу преко главе и дерњам се на збуњену Алису, која је ишетала из Ји Ђинга, у гле какве!, пустошне пределе.




РОМАНТИЧНА ПРИЧА БЕЗ ОБРТА

Све приче су већ испричане и ма какве обрте правио читаоци се не изненађују. Зато ћу испричати романтичну причу без обрта. Унапред ћу најавити шта ће се десити и то ће се десити. Упозоравам, ово је прича без изненађења. Главни јунак приче гине и то му се мора десити иако је паметан, јак, леп, вешт, лукав, узбудљив, допадљив, занимљив, елегантан, духовит, богат, брз, суров, романтичан...

Дакле, прича гласи овако: Малопре описани јунак је погинуо од рака на дванаестопалачном цреву у својој тридесетој години. Сви су били јако жалосни. А нарочито он



РОМАНТИЧНА ПРИЧА СА ИВИЦЕ ШУМЕ

Видео сам лане на ивици шуме. Стајало је безбрижно као вечност у прошараној сенци брезе. Обазриво као слутња стајало је непомично с дугим погледом кроз моје срце.

Наишли су неки људи, скакали и викали: Ветар је отишао! Ветар је отишао!

Пешчара је мирисала на залазак сунца, на васкрсли песак давних мора, на со смрти. На хајку кроз беспуће. Неке сенке отете од закона светла, залутале шумом извиривале су нагло на просек и изненађене враћале се међу грање оћутавши немире, не проклињући ветрове.

Ситуација је била збуњујућа. Људи су викали, лане је, укопано од страха, стајало, а ја ту као сведок. Неко је пуцао. А онда сам био на другом месту.

Ветар је отишао. Ветар је отишао носећи свилени вео: једну поцепану италијанску чарапу. Као заставу. Као чудо.


(Објављено у "Градини", мај 1996)