УКЛЕТО ЗВОНО

Бића са планете Аспараге остала су у жалости. Једини звук који су она могла да чују у разређеном ваздуху чоколадне боје престао је да долази из модре куполе. Непрегледне висине мрака послале су модру куполу пре много, много векова. И радост је звонила све то време. Безнадежни мук непокретних стена раширио се Аспарагом. Безгласна туга уселила се у целокупну нову историју ове планете. Модра купола остала је нема јер она је из једне сасвим различите историје, састављене из многобројних догађаја, на пример ветра у боровој шуми, или дозивања славуја испод звезда, или жубора бистрине између олисталих славолука.

Бића са планете Аспараге, округле стене које су надвиле своју тврду упорност, остала су у жалости небројене векове. Једном само тло се страшно затресло, земља је испуцала и модро звоно се ненадано огласило. После тога звезда најближа Аспараги порасла је у црвеног џина, испарила разређену атмосферу планете, истопила округле стене и прогутала читаву планету.

Непрегледне висине мрака бездушно су се мрешкале у вечности.