foto: D.M.Car
Шапат ме шапнуо
повила се глава водопије
и свела трава ко жута свила пренула влати
то мало узнемирење ваздуха
ниоткуда носи тихи глас
ослушкуј како надолази
лелуја се нестално
између привида и слутње
шапат ме шапнуо
створен као нежност
додир помирења
додир је увек помирење
створен као кајање
туга помирења
туга је увек помирење
с изгубљеним с прошлим
помирење с несталим лицима
које смо некад пљували
помирење да ће се нада
увек изгубити у прекомерним
очекивањима
шапат ме шапнуо
да ли ме је неко чуо
у овим пустотним пределима
где вук нема свртку
где змија брише трагове за собом
где скакавац прескаче смисао глади
пригушен глас да ме не чује свако
опако је време одговорност кретања
одлуке су за одабране
шири се глас полако
да га чује и онај који никад не слуша
да га запамти шума на песку
празне улице да га упију у зидове
ноћ да га умножи у језу
далеку претњу
да има горе од смрти
Нема коментара:
Постави коментар