Ни само уточиште
на златној грани
последње од светла
које ти се у свест
спусти
није разгалило наду
нека је бреза и танка
и лист подмукао на ветру
нека су љубави тврде
никада као у сновима
никада као у песмама
нека је и ноћ кратка као живот
кравата јака
кисеоник је нужан за пламен
за дисање
али све сагори
и прашина ова која нас растаче која нас дави
и сећања и тајне
и пламен с пламеном
све на крају изгори
Миљковићу
а више нема никога
пепелу
плес пламена да прочита
 |
| Под шеширом Бранка Миљковића |
Нема коментара:
Постави коментар