ТЕКСТ У НОВИНАМА БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА

ПЕШИЋ, Сигма Зоран: Воз за једног путника. - Зајечар: Матична библиотека Светозар Марковић, 2008. - 58 стр.

... У четвртој песничкој књизи З.П. Сигма осим наслова, додатно и у насловима циклуса (Паковање кофера, Немогуће путујем, Станица вечност) истиче моменте пута и путовања дискретним наговештајима преводећи их из реалности/ свакодневице лирског субјекта у онострано: у пут без повратне карте...

НОВИНЕ БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА Нова серија број 38, фебруар-мај 2009, страна19.

Приредили Небојша Ћосић, Душан Цицвара, Тања Јанковић, Славољуб Марковић, Предраг Радосављевић, Светлана Мићуновић, Слађана Ристић и Јасмина Врбавац.

ШТА ТИ ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ

Живот твога детета
то ти је најважније
шта ако немаш децу
онда живот твоје љубави
сам твој живот

некада су ценили живот
дат за отаџбину за слободу
давали су медаље дизали споменике
затим за науку, уметност
давали су награде, место у читанци
а за истину
Ђордано Бруно је спаљен на ломачи
веровао је у мноштво светова у овој пустоши
веровао је да нисмо сами у безнађу
и много пута од тада окренула се планета
и још много пута ће
док је у загрљај врели
не обухвати нарасло сунце

окренеш се око себе
и шта видиш
шта ти је најважније у животу

случајни лепир који ти је слетео
на руку када је празнина
надула ћошкове целог света
успаванка коју је певала жена
када је дете имало високу температуру
када те је брига оковала у непокрет
шум надолазећег ветра кроз борову шуму
када су пријатељи у шатору ућутали од умора
палачинка која се окренула у ваздуху и пала
у врели тигањ баш како треба

сви се доживљаји скупе на једно место
па се као маче после доброг сна
протегну кроз сећање
и шта онда када се заокружи прича

да ли је задовољан универзални читач
или су све приче већ испричане
у глувој соби бесконачја
у глувој прашњавој соби
за којом чезну они који се још увек
нису родили

ШАПАТ МЕ ШАПНУО

foto: D.M.Car



Шапат ме шапнуо
повила се глава водопије
и свела трава ко жута свила пренула влати
то мало узнемирење ваздуха
ниоткуда носи тихи глас
ослушкуј како надолази
лелуја се нестално
између привида и слутње

шапат ме шапнуо
створен као нежност
додир помирења
додир је увек помирење
створен као кајање
туга помирења
туга је увек помирење
с изгубљеним с прошлим
помирење с несталим лицима
које смо некад пљували
помирење да ће се нада
увек изгубити у прекомерним
очекивањима

шапат ме шапнуо
да ли ме је неко чуо
у овим пустотним пределима
где вук нема свртку
где змија брише трагове за собом
где скакавац прескаче смисао глади

пригушен глас да ме не чује свако
опако је време одговорност кретања
одлуке су за одабране
шири се глас полако
да га чује и онај који никад не слуша
да га запамти шума на песку
празне улице да га упију у зидове
ноћ да га умножи у језу
далеку претњу
да има горе од смрти

НА ПЕЦАЊУ

foto: Dodo

Kад се спусти ноћ на воду
скроз до ниско
и онај што пеца
затечен силом звезда
притиснут неверицом
хукне
на милост и немилост тишине
очајни зрикавци исплешће
свилени сан

касно је мрмља пецарош
а звезде ситне ко зрнца шећера
већ уплетене
у бистре сводове лета
узнемире вечне путање
непредвидљивим скоком
кроз празнину
и све би да се деси чудо
али чуда већег нема
језеро љеска
зрикавци зричу и
риба се праћака

да спакујем штапове
и у кревет одем
док дан се не врати
нашим намерама
да очврсне смисао

а онда пецарош загледан
у поноре изневерене тмине
није нам бесконачно гледање дато
схвати да више нема времена
да глисте качи и забацује у центар
концентричних кругова
времена нема за ветар
да катедрале од шевара
страхом пуни

све је флуидно као вода
и мрак и одсјај
и чамац што лелуја привезан
подели путовања са својим пријатељима
и далеки лавеж куваса
подели борбу с вуковима
и одсјај мрака на фону звезда
подели своју самоћу
и пљесак риба у нове концентричне заносе
подели своју наду
јадним зрикавцима

твоја свест је сама на овој обали
и сва чуда су чуда
само за тебе и твој гладни поглед

нанизао си нежности у круг
и то те чува од злих утвара
од непријатеља којима ни име не знаш
ко вилино коло
зелени ореол добрих печурака
кругови сумње да си стварно жив

закаснио си кући да одеш
ниси однео рибу за вечеру
зауставило те празно ништа
што пљуска о чамац
што обалу на ситно поткопава
што звездане силе лелуја ко перце

и мирис

неко мора да се жртвује
за то празно ништа што ти пљуска чизме
за ту влажну илузију
да је све на своме месту

PROMOCIJA VOZA ZA JEDNOG PUTNIKA U NIŠU

Tri Pesničke Knjige

Studentski kulturni centar Niš i Niški kulturni centar

Organizuju prvi iz ciklusa razgovora o ZAVIČAJNIM PISCIMA:

TRI PESNIČKE KNjIGE

· "VLAŽNI CVIL" autor Stana Dinić Skočajić
· "LITANIJE" autor Goran Stanković
· "VOZ ZA JEDNOG PUTNIKA" autor Zoran Pešić Sigma

Govore: Vasa Pavković, Mihajlo Pantić, Aleksandar Kostadinović, autori

Četvrtak, 5. mart 2009. od 19,00 sati

Klub SKC-a na Pravnom fakultetu

Brojač

1408

DEWIL'S TOWN

ЂАВОЉА ВАРОШ – ПОГЛЕД У ВЕЧНОСТ

- Мали путопис: ноћ против урока –


На крају, после бројних договора и ковања планова за авантуру космичких размера одважила се само нас четворица: Миша Сиријус, Цар Фотограф, Дејан Хорор и ја, Сигма Записничар. Пресудна је била Дејанова реченица: Какав сам то ја писац хорора кад никада нисам био у Ђавољој Вароши?! Потрпали смо у старог белог Голфа шаторе, вреће за спавање, безброј дрангулија неопходних за логоровање које Миша увек држи на готовс, чак и малу дрвену хоклицу која обезбеђује предиван осећај удобности у дивљој природи, храну, воду, како се испоставило касније у недовољним количинама, разноразна пића у довољним количинама, малу металну скару за одбрану од злих сила глади у беспућима васионе и кренули из усијаног града у неизвесност.

Пут нас је водио кроз Мрамор, Мерошину, Прокупље... Застајемо да купимо свеж парадајз, љуту паприку, краставац, шљиве и лубеницу, уз коју, захваљујући Царевом шарму, добијамо бесплатно од згодне сељанке бели лук, неопходан за растеривање демона, ђавољевих слугу, дракула и лепих жена. Мање од два сата вожње требало нам је до табле на којој је писало Природни споменик ЂАВОЉА ВАРОШ под заштитом је закона. Није нас обеспокојило то што је табла била избушена мецима из малокалибарског оружја. Храбро смо узели своју опрему и пешице превалили последњи километар. Цар запажа како су од његовог последњег боравка направљени дрвени мостићи, брвнара, клупе, троспратне кућице за птице... Институт за испитивање руда откопао је бројне рупе из којих се сливала у речицу, црвену од минерала гвожђа, вода отровна за пиће, а, како кажу малобројни туристи, лековита за кожу и очи.

Улогорили смо се крај разрушене цркве надомак саме Ђавоље Вароши. Три крста, од којих један виси на дрвету наопачке, свеће, новчићи на земљи и круг неправилног камења сведочи о бурној прошлости овог краја. Старица, сељанка која је дошла са околног брда, запалила је свећу и присећа се некадашњих сабора, вашара, смеха и цике у овој храстовој шуми. Туристички водич који је довео групу туриста, пун аутобус из Београда, прича легенде о Ђавољој Вароши. Каже да је за време НАТО бомбардовања Србије овде било најбезбедније. Руде гвожђа од којих је састављено стење емитују поље које омета радаре, навигационе инструменте авиона... Смеје се, јер и сам не верује у своју причу, али посао је посао. Малобројни туристи за пет минута баце поглед на Ђавољу Варош, па се брзо спусте до брвнаре и клупа да уз роштиљско месо, хладно пиво и турбо фолк угасе своје жеље за непатвореном природом.

Наша мисија је другачија. Када су се сви разишли на Ђавољу Варош спусила се ђаволска тишина. Примећујемо да нема птица. За све време боравка видео сам само једног детлића како бесомучно бије по кори осушеног храста, једна врана огласила се у зору и једна је сеница прхнула испред нас доле код брвнаре кад смо се већ враћали кући. Чују се само зрикавци. Миша им лови онирички звук, уочава их тешко маскиране на гранама и фотографише. Дејан на парчету хартије прави скицу, основ за своју нову хорор причу. Цар се припрема за фотографисање ноћног неба. Све је ту. Ништа нам недостаје. Ово је простор у којем се вечност троши у малом. Истражујемо борбу храста за чврсто тло. У осушеним деблима видимо рупе из којих излећу опасни стршљенови. Стубови земље који стреме у небо покривени каменим капама сведоче о ерозивним процесима који су готово видљиви голим оком. Цар и Миша примећују како се прекинуо превој који је одвајао две групе стубова. Кажу да су некада ту глатко прелазили с једне на другу страну. Видљиви су и нови стубови, а неки као да су урушени. Да ли их је неко пребројао?

Пала је ноћ. Оно што смо највише желели то је да откријемо тајну ноћног боравка у Ђавољој вароши. Приче о тајанственом хујању ветра између стубова, о оседелим од страха несрећницима који су овде заноћили, о скамењеним зверима које ноћу оживљују пале су у воду. Истина Миша, Цар и Дејан су већ, без обзира на младалачки изглед, поприлично седи, тако да се појавио и сам ђаво лично ништа се битно не би изменило. Упалили смо логорску ватру. Укључили батеријске лампе. Шврљали по околини: час горе, час доле, час на превоју, час око логора... Цар и ја седели смо у подножју стубова и бленули у звездано небо. Топла летња ноћ, безброј звезда, Млечни пут какав се никад не може видети у граду просуо се пред нама, стубови спечене земље који стреме ка висинама... Нестале су све приче о демонима, испарило и сећање на могући страх, а остао мир, слутња вечности и бескраја. Били смо задивљени, ушушкани у ову камену котлину, на чијим обронцима гвири дрвеће, понад нас веселе звезде у вечитом кружењу око Северњаче. Цар је све фотографисао, ја усекао у сећање и ето покушавам да дочарам речима оно што се дочарати не може. Колико је мало човеку потребно да буде срећан. Понекад је довољан само и поглед на вечност.

Вратили смо се у Ниш преко Пролом бање где смо навратили у једну кафану где пеку хлеб испод црепуље и точе специјално пиво справљено од пролом воде. Уморни и задовољни направили смо план да Ђавољу Варош обиђемо и на јесен кад се лишће зашарени, кад ветар захуји између стубова, а легенде оживе.

Објављено у часопису ГРАДИНА, број 16 - 2006. године.