НЕБО НЕ ПОСТОЈИ

Ф: Јелисавета

свет је велики

Свет је велики. Има га довољно за све. Док је човек висок метар и три жилета у ту лаж још и може да верује. Само, нису ми смели, ту лаж, да говоре ноћу. Да је ноћ тескоба, сакатост света, осетио сам још док су ми руке биле прекратке да обгрлим бескрајну ширину кревета. После обавезне ,,шоље-млека-па-у-кревет", када би црни лед оковао собу, нисам још дуго могао да заспим. Превртао сам ту мисао о величини света и никако ми није било јасно шта она значи. Свет је у мраку био велики колико и распон руку: од прстића леве до прстића десне руке.

радозналост у мраку

- Какав чин има Бог: Генерала или Мајора, Поручника или Капетана, Цивила или Заповедника Света?
- Никакав.
- А какав сат има Бог: пешчани, атомски или звездани...од хартије, дијаманата или легуре...за мерење времена или температуре?
- Никакав.
- Какав камен има Бог?
- Камен?
- Какве руке има Бог?
- Нема их.
- Када Бог руча?
- Никада.
- Какве је боје Божји сан: ружичасте или љубичасте, шућмурасте или плаве?
- Никакве.
- Који ветар Богу хуји у лице: јужни или хималајски?
- Никоји.
- Живи ли Бог на деветом Небу?
- Досадан си. Ћути мало.
- Да ли Богу заудара из уста?
- Умукни већ једном и спавај. Нема Бога!

једно чисто сећање: замена циља

Светлоплава.

На кајсији по чијим гранама снег стоји уместо лишћа мачка вреба две свраке. Свраке су на врху дрвета. Чаврљају. Свраке су хладнокрвне. Недоступне. Мачка полази у вис, трапаво се клиже. На пола пута схвата да су јој брбљиве птице недостижне. Упетљана у опасну клизаву висину постаје свесна могућности пада и бола. Храна одлепрша презирући белину снега. Мачку зовем Медуља. Медуљанче. Замена циља постала је очигледна: само да се безбедно спусти на тло. Обазриво зарива нокте у стабло и силази.

Кајсија је опет сама под снегом.

Гађам је грудвом. Медуља мисли да гађам њу те побеже за кућом. Снег је бео и раван одавде до Дунава.

Гледам нагоре: Пустош. Презрена белина лагано се топи у светлоплаву. Нема ничега.

клупа на улици

На пролеће је отац поставио клупу испред наше куће. Из стругаре му је једне суботе комшија Илија на запрежним колима дотерао фосну дугачку скоро пет метара и широку око четрдесет центиметара. Каже да се намучио док је возио дугачку даску чак из Беле Цркве. Намучио се он више него коњи. Десет километара, колико је село удаљено од Беле Цркве, морао је да придржава тешку даску и да управља колима. Није имао конопац да је људски веже. Рупе на путу, немирни млади коњи и, ето ти враже, три пута је даска падала са кола. Једном му умало није откинула руку. Сам је путовао и једва је, онако слаб и болестан, ( иначе је, поред осталог, ишао код зубара) успео да даску врати на кола. Отац се смешкао. Изнео је на улицу флашу с широким трбухом и левкастим грлићем у којој се ремешкала с бистрим венцем мехурића домаћа ракија. Илија није успео ни трећу чашицу да попије а отац је пресвукао униформу, донео дугачке ексере за укуцавање кровних греда, чекић и четири широка багремова пања које нисмо изгорели преко зиме, подравнао је песак, размерио корацима и одредио места за пањеве, истина, уз Илијину помоћ, поставио фосну и укуцао ексере. То је била та клупа. Постављена је уза зид наше куће између капије с леве стране која је водила у двориште и степеништа од три степеника која су водила у очеву канцеларију, малу сеоску милицијску станицу. Отац је наздравио Илији и у једном гутљају испио чашицу. Није било времена за џабалебисање. Комшинка Винка је вриштала на Илију да распреми коње, да оде у шталу и очисти код крава, да очисти и оборе код свиња... требало је то још јутрос пре него што је отишао у Белу Цркву, зашто је вратио сир са пијаце, зашто није све продао, зар у Белој Цркви људи не једу сир, што није спустио цену, о куку леле па заборавио је и шећер да купи, на шта ће личити крофне без шећера... Илија, сељак, сувоњав и спечен од јаког дувана и ракије, на брзину цугну још једну и псујући своју дебелу брбљиву жену Винку отетура у своју авлију. Отац се смејао. Тада примети како га упорно гледам и позва ме да седнем до њега на нову клупу. Нисам сигуран да сам добро запамтио, али ми је тада рекао нешто као: Колико год волео неку жену никада јој не дозволи да управља твојим временом. Бићеш њен роб. Затим је ушао у кућу. Легао сам на клупу. Гледао сам нагоре, али ништа нисам видео. Осећао сам тврдоћу даске на леђима и понос што ми се отац обратио као одраслом.

То је била та клупа на којој су испричане многобројне приче. Мој отац је био милиционер. Он је уз учитеља, крчмара и попа био најпознатија и најутицајнија личност у селу. Готово свако вече сељани су се окупљали испред наше куће, седели на клупи, пијуцкали домаћу ракију и распредали разговор о риболову, о пролећној сетви, о наоружању у свету, атомским бомбама, о рату у Вијетнаму, о тракторима, телевизији, лету на Месец, о лекарима, вештицама и Богу. Жене би понекад принеле штрудле с маком и поделиле нама деци. Смиривале су нашу грају честим безуспешним опомињањем, грдњом, а понекад кад претерамо и понеком ћушком за врат. Нису ме толико интересовале јурке, жмурке, јанине јанине купус и сланине, царе царе говедаре колко има сати, између две или четири ватре колико воденица разговора сељака и мога оца.

судбоносно питање детињства

Имао сам седам година. Свако је у животу некад имао седам година. Она је била старија од мене три године. Упорно и тврдоглаво сам јој говорио да небо не постоји.

плава би негде могла да буде боја чоколаде

Почетак лета, касно поподне, сећам се, пљусак, топао и снажан, тек што је прошао кроз село. Да, добро се сећам, то је био дан када су несташна деца пала са облака. Да ли су стварно пала или су истрчала из настрешница и капија, да ли су дошла са летњим пљуском или су се једноставно извукла испод дрвених запрежних кола, спустила са крошњи дебелих дудова, истрчала из дворишта, амбара, подрума, тавана, извукла се из пластова сена, празних буради, истрчала из свих могућих и немогућих заклона где их је пљусак затекао? Некада су родитељи мање бринули о својој деци. Није било времена за ужасну присмотру од које се већина данашње деце трајно залеђује у пристојно понашање, или, кад им пукне филм, неповратно отуђују од родитеља, од цивилизације.

Памтим додир табана по влажном, ситном песку. Јурцали смо улицом и гањали беле гуске, шљапкали као оне кроз широке плитке баре, прскали смо се из обести, прескакали мале потоке који су јурили кроз канале у песку. Подигли смо грају и наша цика, узвици и уздаси помешали су се у ваздуху са мирисом багрема, озона и мокрог песка. Улица се пресијавала у светлости предвечерњег сунца. Негде за хоризонтом у врх шора, где престаје село, плава је могла да буде боја чоколаде. Небо је... Које небо? Па небо не постоји!

песак нема више вољу песка

Кад кажем да се зове Нега ништа не кажем. Завршила је четврти разред основне и мислила је да може да ми објасни да небо стварно постоји. Показивала ми је бескрајну плавет изнад нас, показивала дугу која је тонула ка Дунаву, показивала на тамне облаке који су ваљали у врху шора и одлазили иза граница Пешчаре у чоколадну ноћ. Ја сам на све то одмахивао главом.

Кад кажем небо ништа не кажем. Стајали смо тако на сред улице као да смо потпуно сами на овоме свету. Превише је узбуђења захватило другу децу јер је песак изгубио вољу песка и постао податан за игру. Зато смо остали незапажени. Око нас су јурцали неустрашиви ловци белих гусака, јахачи олује и светски градитељи брана и пловних канала за прекоокеанске бродове од папира. Нега и ја смо стајали као два кипа, глава упртих у висину. Личили смо на два усамљена дрвета усред пустог острва.

- То је само ваздух. Небо не постоји, мудро сам говорио заузевши при томе уобичајену позу нашег сеоског учитеља.
- Да, ваздух, потврдила је Нега, - али он се простире све до великих висина и гради небо. Светлост Сунца пролази кроз те слојеве ваздуха. Плава боја се највише расипа и зато је небо плаве боје.
- Кажеш, ваздух се простире све до великих висина. На којој се онда висини налази небо?- заједљиво сам упитао осетивши да Нега неће моћи лако да одговори. Она се збунила, што је мени био довољно. Знак да сам ја ипак у праву. Међутим, Нега се није лако предала.
- Небо није на некој одређеној висини. Оно је сав тај простор изнад нас. Видиш, цео овај свод. Све је то небо.

Сада сам ја био збуњен. Нисам очекивао никакав одговор. За сваки случај презриво сам одмахнуо главом, као да нисам задовољан одговором и смишљао следећи противударац. Од мучне тишине спасила су ме запрежна кола комшије Илије који се покисао враћао са њиве. Нега и ја смо се померили са средине улице и ту сам добио на времену. Сео сам на клупу. Била је мокра, што сам истог трена осетио кроз кратке штофане панталоне. Какав глуп осећај: као да сам се упишао. Иза Илијиних кола ишао је деда Благоје, највеселији сеоски деда који је од деце откупљивао пужеве.

- Идемо у двориште цркве! Тамо има пужева! - узвикнула је Нега више да би прекинула глупаву расправу него што је стварно желела да крене у лов на одвратне љигаве зверке, које једва да је смела да додирне рукама, за бедних десет пара по килограму. За педесет пара могли смо да се купимо куглу сладоледа.
- Не смем. Не да ми тата да улазим у црквено двориште. Он је комуниста.- Туњаво сам промрмљао. И тада је клупа на којој сам седео проговорила кроз моје мокре штофане панталонице.

теологија уличне клупе

Сећам се разговора о Богу који се отегао до дубоко у ноћ. Сељани нису никако могли да прихвате тврђење мог оца да Бог не постоји. Он је покушавао набрајањем разних чињеница, постављајући провокативна потпитања да их наведе да сами признају да је појам Бога сувишан у нашем свету и да само служи поповима и цркви да на лагодан начин живе. Питао их је где живи тај Бог. Комшија Озрен је рекао да се Бог налази на деветом небу. Тада се у разговор умешала и моја мајка која је за разлику од осталих сељана имала осам разреда основне школе и која је код сељанки важила за веома маштовиту и напредну жену која зна предивне рецепте за торте. Она је рекла да девето небо не постоји, да је то чиста измишљотина, да су астронаути отишли ракетама чак на Месец и да нису видели ни девето небо, нити су срели тамо неког Бога. Сећам се да је комшија Озрен био љут што се у ове мушке разговоре меша једна жена, али прогутао је то, јер милиција је власт којој се данас не ваља замерити... С друге стране, Озрен и остали сељани нису могли да се одрекну својих слава, Божића, Ускрса, црвених слова у црквеном календару, литургијске поворке која није смела, по наређењу мога оца да напусти црквено двориште... По наређењу оца нисам смео ни да провирим у црквено двориште иако је од нашег дворишта било одвојено само једним малим полусрушеним зидом, иако је тамо било највише огромних дебелих пужева. Једном сам се затекао код комшије Илије када је поп светио водицу за врбицу. Смучило ми се од мириса тамјана. Неочекиван и тајанствен, сасвим је другачији од оних које сам до тада познавао. Бојао сам се да ће ме тај лако препознатљив мирис одати оцу. Када ми је поп потурио руку да је пољубим верујући да сам једно од Илијине деце, побегао сам главом без обзира у ајмфорт. Ја нисам био Илијино дете. Зидови ајмфорта надимали су се осликани наивним пејзажима природе у ритму мог узбуђеног дисања. Ловац је нишанио у јелена који је гордо зурио у даљину. Чуо сам попа како каже када су му објаснили ко сам какав отац такав син. Илија је збуњено покушао да оправда моје неваспитано бекство пустите оче Влајко, дете је то, у цркву није никад ушло. Полако сам се искрао из ајмфорта плашећи се да ме отац не види на улици. Улица је била празна. Затрчао сам се из све снаге у врх шора желећи да у трку стресем остатке мириса тамјана и необјашњивог стида.


Путник је прошао низ улицу а нико није знао ко је и одакле је

- Ти си онда заостала, рекао сам Неги после краћег размишљања, - Сигурно верујеш и да Бог постоји.
Комшија Илија је утерао кола у своје двориште, весели деда Благоје повео је са собом неколико одважних дечака у вечерњу бербу пужева у врх шора, на крај села где је око пута расла висока живица и бујан коров, за непознатим путником са необичним шеширом који се појавио из попречне улице и отишао на супротни крај шора пошла је друга гомила знатижељне деце... Мала Смиља чучала је у оближњој бари покушавајући да усправи бродић од папира који јој је направио старији брат Мита. Нега која је готово била одустала од расправе сада плану од беса. Зар да јој један глупи недоказани клинац каже да је заостала.
- Какве везе сад има Бог са небом?- упитала је љутито.
- Небо је место где живи Бог. Ако верујеш да постоји небо, онда верујеш да постоји и Бог,- објаснио сам ликујући.
- Не верујем ја у Бога и нисам заостала!- узвикнула је Нега,- него си ти глуп и недоказан и не можеш да схватиш да је небо природна појава!

Сада сам се и ја наљутио. Зар она мени да каже да сам глуп и недоказан? Какве везе има природна појава са овим о чему расправљамо?
- Ти си глупа, а не ја!- дрекнуо сам толико јако да се мала Смиља уплашила, испустила свој бродић од папира и плачући побегла прекопута у сигурност свог дворишта.- Нећеш да признаш да небо не постоји само зато што си старија. Добро знаш да небо не постоји!-
- Али како не постоји... шта је онда ово изнад нас?- очајнички је упитала Нега показавши руком на рану вечерњу плавет која се блистала изнад наших глава, изнад улице и целим селом, а на западу маглила у шарене румене и златне шалове.
- То је ваздух. Небо не постоји, небо не постоји, небо не постоји...!- једио сам је ја. Увидела је да нема вајде од расправе па је почела и она да се инати:
- Ти си глуп, ти си глуп! Небо постоји, небо постоји, небо постоји...!

Обоје смо надвикивали једно друго, млатарали смо рукама, кружили наоколо нарогушени као копци око кокоши. Од напрезања гласних жица пошле су ми сузе на очи. Нисам могао да се начудим колико је Нега била упорна. Чак би до сада и моји најљући противници у фудбалу Мића и Томислав одустали иако су дечаци, иако су волели у нечему да ме победе више него сладолед да једу. Нисам могао да попустим, нешто је у мени пукло и опалио сам јој шамар. Нега је занемела и поцрвенела као рак, не толико што јој је шамар нанео бол, колико због стида што је то урадио један будаласти клинац. Истог трена када сам је ошамарио ја сам се и покајао. Прво, дрско је било да син милицајца бије девојчице. Друго, према Неги сам у потаји гајио нека нежна, новооткривена осећања, неки праоблик љубави, или чак и саму прву љубав. Наглас ни за живу главу нисам хтео да признам да се кајем.
- Тужићу те код маме,- рекла је Нега озбиљним гласом. Хладно сам дочекао њену претњу речима:
- Па, шта, тужи ме. Неће ми она ништа. Моја мама не верује да постоје такве измишљотине као што су Бог и Небо.

батина је из Раја изашла

Нега је отишла и жалила се мојој мами. Тада сам добио батине које се памте за цео живот. Мама ме је прво тукла по дупету, а када је схватила да су ми данас чисте обучене панталонице мокре и прљаве, стаде да удара још јаче, али по глави. Нисам применио уобичајену тактику да се дерњам више него што ме стварно боли циљајући на њено меко срце. Увек је брзо одустајала, и батине је мењала у неку симболичну казну, али изазвана мојим подмуклим ћутањем, разбеснела се и тукла ме док је руке нису заболеле. Кожа на мојој ошишаној глави је пукла и појавило се мало крви. Мајка је у тренутку престала и када је схватила да је претерала хистерично ме загрлила понављајући:
- Није требало да је дираш, није требало да је дираш...

Од тога дана свет је за мене постао другачији. Ја сам постао другачији, својеглав и неповерљив. Престао сам да се мазим и нисам дозвољавао да ми тепају као малом детету. Почео сам да се играм углавном сасвим сам. Избегавао сам разговоре о великим, необјашњивим стварима, да бих тим истим стварима при мојим усамљеним играма давао нека измишљена тумачења.

колико је дубок бунар а колико људска душа

Сутрадан сам се касно пробудио. Пробудио ме је разговор мајке и комшинке Винке које су седеле испред куће на клупи, штрикале и мало мало па тешко уздисале и жалиле, цоктале не верујући да се догодило то шта се догодило. Устао сам и погледао кроз прозор. Улица је била окупана јунским сунцем. Песак се од јучерашње кише потпуно осушио. Само прекопута, мало искоса, у правцу Негине куће лежала је огромна црвенкаста бара. Из гуменог црева које је излазило из Негине куће испумпавана је нека црвенкаста вода. На песку је личило као да су клали свиње, а после испирали водом.
- Није могла да издржи више, јадница,- брбљала је дебела Винка. Била је уметник да једну те исту мисао изрази на хиљаду сличних начина. Подвезала је свилену шарену мараму која јој је повремено клизила низ косу и спадала на рамена.
- Није могла,- поновила је моја мајка. - Колико то човек мора да ти се смучи да га на спавању раскомадаш секиром. То не могу да схватим. Одакле јој снага да га после баци у бунар и то мирно крије цео дан, као да се ништа није догодило.
- И кажеш да је твој Милан открио убиство...
- Није он ту нешто много заслужан. Није чак ни много испитивао. Позвао је Ковиљку да је пита где јој је муж. Неко је пријавио да му је нестао чамац, а да је пре тога видео њеног мужа пијаног како се тетура обалом Дунава.
- А као да га је неко некад видео трезног, Бог да му душу прости, био је зао човек.- убацила је Винка вртећи главом као да ће тиме да отера сву могућу несрећу од себе и своје куће.
- Ковиљка се кратко бранила да не зна где јој је човек. Рекла је да ју је тукао и можда отишао код оне курве, распуштенице Слађе. Ја сам јој чак и кафу скувала, жао ми њене Неге, дивно је дете, паметно, златно дете... И Милан је таман мислио да је пусти из канцеларије када је Ковиљка сама бризнула у плач.
- И кажеш све је признала.
- Није одмах. Нећкала се, ваљда јој је било тешко због детета.
- За Недељком сигурно не жали. За њим ни његова рођена мајка неће сузу да пусти...- климала је главом Винка као да од тога зависи правда у свету, као да ће тако читав свет да успостави равнотежу с њеним мислима.

Мајка је подигла главу са плетива и погледала у правцу Негине куће. Тамо су се још увек врзмали неки људи у униформама. Комшије су стајале са стране, радознали, али и уплашени, сељачка посла, нико није желео да буде увучен у случај, никоме се није сведочило ни за шта, иду велики пољски радови, ко има времена да се вуче по судницама, још би могли да буду, не дај Боже, увучени у неко саучешништво, ко би га знао шта Ковиљка може да исприча, нису ту чиста посла...

- Мој Милан је открио леш у бунару,- рекла је мајка.- Ковиљка је признала убиство, али је после занемела. Као да јој је неко ишчупао језик. Инспектори из Беле Цркве нису могли да пронађу тело несрећног Недељка. Милан каже да су чак и у бунар завиривали, али офрље. Бунар је баш дубок.
- Ја сам од њих често воду захватала. Добра је за пиће, а и пасуљ кад се у њој скува дође некако укуснији. Штета бунара, сад нико воду из њега неће да пије, колико год да га очисте.
- Боље да га затрпају,- закључила је мајка и наставила причу где је била прекинута- Милан је посумњао да је нешто скривено у бунару, јер га је Ковиљка прекрила лимом и на њега накачила корита, буриће, што никад раније није било, Милан је мислио да је тамо бачено оружје, осветлио је батеријском лампом, бунар је стварно дубок...
- Петнаест метара. Знам тачно јер је Илија извозио земљу. Тада смо се још дружили са Недељком, док се није пропио...- прекинула је Винка мајку, а мајка наставила као да ништа није било речено:
- и Милан је тек по бледом црвенкастом одсају закључио да је то крв. Онда су довукли пумпе из Беле Цркве... У бунару су нашли и секиру.

Нисам могао више да слушам овај разговор. Схватио сам да се догодило нешто ужасно, али нисам разумео зашто и колико сам ја у свему томе крив. Отишао сам са прозора, отрчао, али као да је део моје дечачке душе заувек остао да виси на њему, замрзнут . Негу су рођаци одвели у Вршац. Њена мајка Ковиљка осуђена је на четрнаест година робије. Отац је те године добио дарвилов сат за успешну службу. Поклонио ми га је за рођендан, али сам га ја одмах изгубио.
- Сам си крив, шта ће детету сат,- рекла му је мајка када је хтео да ме због тога бије.

свет је велики

Свет је велики. Свако нађе место у њему. За сваког се нађе довољно времена да се исприча прича. Шта је све утицало да постанем онакав какав сам данас? У Бога и даље не верујем и не идем у цркву. Много тога сам сазнао о животу, људима, љубави и свемиру, многа сам веровања променио, али само једно никако нисам. Данас сам познат и цењен сликар. На мојим платнима леже пејзажи родног краја, њиве, моје село, прашњаве ушорене улице, ниске куће, деца која трче боса, сељаци, вредни и неповерљиви према новим достигнућима савременог живота, лежи читав један питоми и нежни бескрај. Али на мојим платнима има и један ужас, нешто што до лудила доводи моје критичаре: ни на једној мојој слици ви нећете пронаћи небо!