14 фебруар 2018

КНЕДЛЕ СА ШЉИВАМА


За четири особе и цео свет 


1.

Огледало у огледалу. Арво Перт. Пискови од трске за обоу под нежним прстима.
Барени кромпир је врућ. Виљушком му мењам облик у немирне урвине.
Да је ово хаику одавно би се сложиле силе загонетне душе у маниру опуштања.    

2.

Да ли се набрајањем може спасити столица од распадања на улици? Речи обигравају,
не захватају храпавост, ољуспану боју, речи не прожимају; виолина, виола, чело и клавир
мрешкају површину ваздуха, музика не прожима; суштина је само изазвана на побуну.

3.

Сценографија подразумева да је нешто намештено за представу. За шта су намештене наше
збуњене душе? Држиш један тон док остали певају. Столица се опире разумевању. Неупотребљива, тужна. Једноставан модел покоравања времену. У најбољем случајусликарски модел.

4.

У тесто од кромпира и брашна Маја вешто ваља шљиве, понудим јој и кајсију за промену, ако пробаш и
буде укусно, неће бити и за децу, дај ми још једну кајсију, каже, зелеонока одрживост света,
сви да пробају промену, за свакога радост изненађења.

5.

Јелисавета је отишла на пробу оркестра, Маја ће по презле, Анастасија је са гостима из Шпаније, а ова поема у троредима тражи стрпљивог власника. Никада није једноставније од тренутка у коме се беле куглице спуштају у врелу воду, затим у тигањ, и када прска врелина која означава да љубав може бити и другачија. 

6.

Мало је оних који разумеју из контекста. Мало је пробирљивих који се олако не препуштају стихији.
Серију ћемо по навици одгледати до краја. Свечано ћемо се поклонити животу. Нећемо послушати савет
и када нам долази од најмилијих. Важно је сачувати ритам. Најважније јене покорити се.

7.

Набрајати шта ти у животу недостаје.
Желети само оно што у животу никада ниси имао.
Помало глупо. Понављањерадост скромности.





05 јул 2016

ТЕКСТ ДУШАНА СТОЈКОВИЋА У "САВРЕМЕНИКУ" 

О "СРОДНИМ ДУШАМА"








10 фебруар 2016

ПЛАВЕ СЕНКЕ

Плаве сенке, сенке плаве, град је поплавео,
пречасни проповеда да је бог плав, дизајн измишљен
да једноставност победи фракталне шуме,
пречасни лаже, никада није видео бога, нико не може да га види,
мало је око, мала је душа, нема где да се смести ни његов осмех,
нема места ни за нашу малену љубав, нема за нашу мајушну наду,
камоли за апсолут који подешава стварност, челичне мостове,
утемељује очај између галаксија, пречасни се куне да нема грешке
у дизајну, да то што говори не говори он сам, да то гугл
преводи арамејски, са облака на облак, можда је паства превише млака

да се побуни, али срећа је релативна ствар, и трпљење нема граница.

(Песма из књиге Пастернаково уже)


14 децембар 2015

























KALDRMDŽIJE

Nisu sve kocke iste
stotinu ih stane u kvadrat
a ulica je duga i put je dug
na našim senkama
čudilo živi spokojno spokojno

sažali se na sudbu kaldrmdžijsku
Tanasije Šamšalov na Beloj Lađi
na putu za Peštu
za malo hleba za malo vode
čudilo se širi spokojno spokojno

i svaki kamen svog puta prevrneš
gladiš mu šestu stranu
a boja svejedno ostaje siva sura siva
i ruke nikako da se načude kako svaki
kamen svoje mesto lako nađe

i put je tako neprekinuto čudilo
lagano se gubi u magli kroz šumu
kroz pusto polje kroz sećanje
drevnih gradova  spokojstvo

na našim senkama kroz vreme vreme

16 јун 2015

THE TRAIN FOR A SOLITARY PASSENGER

In a single day the autumn arrived

Dear Lord, make everything be right
and you are the one who knows what’s right

The suitcase on the deserted coast of the Black Sea
packed for a long trip

and in it all sorts of unnecessary whatsoevers

the passenger travels on the train which is himself
all the stations are just his
all the suitcases overloaded with messy burden
belonging just to him
the wind has blown so many tears through the open window
into the scenery which passes by with the rumbling chugga chugga
no use of chugga chugga no use of chugga chugga no use

whose is the voice in the night
the music is twisting you while you are
staring in your empty compartment
all the seats neatly labeled
and there’s nobody to enter

not even the conductor to charge the no-way ticket 

                                                                                    Translated Maja Pešić


21 март 2014

РЕКА КОЈА ПРОТИЧЕ КРОЗ ГРАД

Река која протиче кроз град није она иста
која из њега излази, не можеш да препознаш ту реку,
обале су без шминке и равних зидова, само безбрижни пецарош зна
где се деде вечерњи кеј препун шетача, и да загрљај мостова
попушта већ иза окуке после шевара, после понад воде сморених врба,
није иста река, премудри је то рекао пре много векова,
не понавља се вода у тами и вода коју шамара летње сунце,
Сена у коју је скочио велики песник разликује се од Сене
отежале за горко безнађе утопљеника, крива је без кривице,
нема више невиност нехајне воде, и сетио сам се да  
ни Дунав није исти код Старе Паланке од кад се Сава Матао
није вратио, Сава Матао диван снажан младић који је препливавао
ко од шале тамо где је Дунав најшири, није се вратио преварен
сопственом снагом, плаветнилом понад воде које и дан данас
спашавају еколози, река не опрашта наметнуту судбину реке која одузима дах,
никоме не опрашта, јер река која се врпољи на песковитој обали
и милује прстиће заиграној девојчици, пљуска кофица и лопатица, 
није она иста која прескаче обале, којој дивљају таласи
преко незаштићеног жита, премудри није рекао да река
пред нашим очима није она која се вртложи у нашим сновима,
а знао сам за ту другу реку која је текла из једног сна у други,
тајанствено прескачући будне обале, чији немир и месечину
свакако пре много година,
пре много година














Foto: D.M. Car