УДОБНОСТ БЕСМИСЛА

Газиш преко самог себе
сам си себи
најдужи пут

МОЈ ПОСАО ЈЕ ОБИЧАН

Дрхтим у прозору који је ноћ
текстура овог папира очајава
над самониклом досадом ноћ
и смрт је близу маска од
бубашваба које се разбеже
од наглог светла иза огледала
ко је то безобзиран као анђео
упао у дивљу клопку
која је реска рупа препуна
тутњавих триграма што плету
коначност око зелене неодређености
ко је то млак од пепела
шутнуо шутнуо мир мој ледени
ноте су склизнуле са сенке
која је калуђер као ова ноћ
која је мач калуђера зар
звездана сабља хиперструна
откинута из ћилима димензија
једна дисхармонична мелодија

мој посао је обичан
разумљив и простацима ноћ
монтирам пуста острва за
преживеле бродоломнике и опет
сенке ме мрзе и крију хексаграме
оне значајне од којих судбина
окошта око свилених авантура

мој посао је обичан
тек свемир је грудва Мебиусових трака
ни једна везана у мркли цвор
где сам радознао префарбао ноћ
у шарене красте и сад се даве
затечени на дну они што шетају
недељом после ручка после
пива крофне или алве
рекли су да сам чудак
са прозора су видели друге
призоре камионе од слоноваче
и карневал кока кола
празних од дна до пола
а до грлића сируп од смеха


мој посао је најзад обичан
усмеравам стварност да буде
достојна Идентитета и Освете
као она Ноћ као закон падања
као ветар између топлог
и хладног као страх од смрти
као досадна вечност Бога
који игра исту укрштеницу
од прашине до дрхтуравог мозга
свака је мисао праћена стидом
да сама је бесконачни свет
и овај низ од речи
сложених без и једног шума
велича тишину иза коже
тишину раразлеглу између приказа
које љубав ишту
љубав да се промене сложе
све промене изнад амбиса
и једном бар под сакатим звездама
буде математика чиста

ЗАВРШНА ПЕСМА

Ако нема празнине све је ово узалудно
ушће у извору
и вештичин ат над пукотином
предвече
формуле ајнштајнове у ветру
оштрино
зар непрекидну коначност
испуњену сећањем зар грмљавину
испод манастира
пусто је све
јер је ту предвидљиво
размештено из једног густог тока
у другу жеђ
или с надом: трагови изненадни
у очају
нема смеха ни апсурда
зујави телевизијски преноси
преко тупих кровова
ноћ је ноћ
а небо ваздух у висинама
згурени пецају на песку
звечарке и фатаморгане
рупе у облицима
кад празнина биља
кад празнина воде
ледена празнина звука
у пећини тајних олтара
предвече
они што сањају протеине
они што ломе играчке од пене за бријање
они са рукама по зашивеним џеповима
празнина кретања
празнина материје
они пескољубци и ловци на каранфиле
они што сажаљевају беле очајнике
пуцкетају борове иглице у средишту
ватре


предвече по колони сјактавог ситног злата
на голом сунцу
зар нико не види лопте скакутаве литицама
чаробњаке који плешу с федерима на ногама
и ћакнуте змије што лочу пиво
у кактусовој сенци предвече издуженој бодљи
безнадежни балон испуњен месечином
румена коприва у диму изгорелих квартова
нема сумње
шта није овде није нигде

ПРОМАЈА

Ако померим ногу, океан покуља;
Ако сагнем главу, видим небо.
Где да се смести толико тело...

Све што кажем
постане тишина
све што додирнем
одговара додиром

Отворена врата
и полуразбијена прозорска окна
довољно је
и прљава се завеса вијори
а ствари у кухињи
узнемирене чаврљају
неопрано посуђе звецка
тањири лете кашике добују шерпе
тврде коре хлеба и пилеће кости

Промаја је
човече
затвори врата!

Сиромашнија и ружнија
сестра ветра
не хуји кроз шибље и шуме
не хода планинама
не прелеће воде океана
не подиже песак пустиња
не вихори траву степа и савана
за њу су остављени мали простори
старе куће
поткровља
фабричке хале
топле кухиње ресторана

Слабашна нежност ваздуха
не вади дрвеће из корења
не разбија таласе о приобално стење
не гони облаке преко неба
не котрља камење
подмукло
изазива назеб
или руши
на ивици стола остављену
вазу са цвећем

Промаја је
човече
па затвори врата!

Које ми је све звери
нанела промаја
у косу
још колико јуче
млад сам био мутав
и спор
а хиљаде сада змија
и чопора паса
у мени урлају
гризу чупају
нема наде
да ће ми неки други
живот овако добар
овако лош
бити додељен

Ово је прелид за тешка времена
душа ми сва у патрљцима
и то што је моја трошна кућа
надомак мочваре
није важно
и то што између мене и света
апарати стоје као зидови
и небо гледам
фотоснајпером
очекујући лет
дивље гуске
и што у мочвари
сву ноћ
волим барске птице
и шевар
без дечије душе
није важно

Да киша је
да XX век је
да ја сам
постојим
записујем сада
овде ово
да непоновљиво је
време
непоправљиво
киша је досадна
киша је
тихи говор неба
једноличан као тужаљка
безобличан као молитва
а пљусак посмртна
песма за пацове
из мочваре

У кући прокишњава

Кад много људи спава
У једној соби
чује се дисање сваког
окретање у кревету
равно је грмљавини неба
искашљавање прехлађених
налик је на ветар
а чује се и бунцање преморених
шкргут зуба
и хркање мрцина
и негодовање лакосаних
чује се дисање сваког
и по тавану
ходање месечара
котрљање пацова мјаукање мачака
у кући прокишњава
капље једнолично са таванице
у лавор већ пун кише
капље
капље
а напољу олуја разбеснела
дивље животиње циче
у мочвари
надомак куће
небо лудачки сева
у соби сенке муња
авети бљеште
колико нових станова
треба за миран сан
колико нових станова
треба за миран сан
миран сан
мирсан
мирсан

Кад много људи спава
у једној соби
чује се дисање сваког
не веруј сновима
не веруј људима
не веруј пацовима
који се даве
на тавану твоје трошне куће
не веруј
кад много људи спава
не веруј у бљесак муња
у сенке по зидовима
охлади се лепезом од старих новина
створи промају
преко лица
бесним млатарањем
руку
не заборави
ово је XX век

Промаја је
човече
затвори врата!

Ручицу
млина за кафу
споро окрећем
и гледам
неупотребљива
боца са плином
прљава је масна
и млеко се кува
мама се нада
негде за септембар
а на јесен ће и брат
отићи у армију
русвај тањира шкрипи
мала кашика за шећер
и шољице за кафу
муве зује
у лету се спарују
јорган згужван
у смотуљак
и прљаве
чарапе
у углу
кухиње-спаваће собе
одбачене
смрде

Јутро је
и млеко кипи
мама псује
ја размишљам
како да све то скупим
то што се десило
у двадесетом веку
на једно место
кад у овој кухињи
нема довољно простора
ни да се дише
а када се отворе врата
вуче гадна промаја