ГНУСНО НЕБО

У сваком сну гледаш преко својих леђа

у пусту пучину

и није ноћ а светла нема

и таласи претећи ваљају отровну пену

а ветра нема

нигде никог на видику

а гласови људи са целог континента

шапућу ти своје тужне приче

како је гнусно небо

издало наређење

да се свако врати себи

и да се пре зоре

пробуди

Foto: D.M. Car

FOTOGRAFIJA: DETINJSTVO

Fotografija Eni Koukole iz knjige Elusive time

FOTOGRAFIJA: DETINJSTVO
(str 11)

Grčka jeste detinjstvo Evrope

ali ova fotografija nije o tome

prepoznajem tu letnju svetlost

na golom telu dečaka

nekada sam je skupljao

u dvorištu

u praznim konzervama sardine

koje sam vukao između kula

od peska

prepoznajem tu vedrinu

početka

dana koji traje duže od mnogih

godina koje su usledile

kasnije

i onda sam izvrtao konzerve

i ispadale su svetlosne

ciglice

za čitavu mračnu budućnost

kasnije

prepoznajem miris sobe

u kojoj ti je obećana

velika igračka

neodoljivog smisla

Iz rukopisa ELUSIVE TIME

ШТА ТИ ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ

Живот твога детета
то ти је најважније
шта ако немаш децу
онда живот твоје љубави
сам твој живот

некада су ценили живот
дат за отаџбину за слободу
давали су медаље дизали споменике
затим за науку, уметност
давали су награде, место у читанци
а за истину
Ђордано Бруно је спаљен на ломачи
веровао је у мноштво светова у овој пустоши
веровао је да нисмо сами у безнађу
и много пута од тада окренула се планета
и још много пута ће
док је у загрљај врели
не обухвати нарасло сунце

окренеш се око себе
и шта видиш
шта ти је најважније у животу

случајни лепир који ти је слетео
на руку када је празнина
надула ћошкове целог света
успаванка коју је певала жена
када је дете имало високу температуру
када те је брига оковала у непокрет
шум надолазећег ветра кроз борову шуму
када су пријатељи у шатору ућутали од умора
палачинка која се окренула у ваздуху и пала
у врели тигањ баш како треба

сви се доживљаји скупе на једно место
па се као маче после доброг сна
протегну кроз сећање
и шта онда када се заокружи прича

да ли је задовољан универзални читач
или су све приче већ испричане
у глувој соби бесконачја
у глувој прашњавој соби
за којом чезну они који се још увек
нису родили

ШАПАТ МЕ ШАПНУО

foto: D.M.Car



Шапат ме шапнуо
повила се глава водопије
и свела трава ко жута свила пренула влати
то мало узнемирење ваздуха
ниоткуда носи тихи глас
ослушкуј како надолази
лелуја се нестално
између привида и слутње

шапат ме шапнуо
створен као нежност
додир помирења
додир је увек помирење
створен као кајање
туга помирења
туга је увек помирење
с изгубљеним с прошлим
помирење с несталим лицима
које смо некад пљували
помирење да ће се нада
увек изгубити у прекомерним
очекивањима

шапат ме шапнуо
да ли ме је неко чуо
у овим пустотним пределима
где вук нема свртку
где змија брише трагове за собом
где скакавац прескаче смисао глади

пригушен глас да ме не чује свако
опако је време одговорност кретања
одлуке су за одабране
шири се глас полако
да га чује и онај који никад не слуша
да га запамти шума на песку
празне улице да га упију у зидове
ноћ да га умножи у језу
далеку претњу
да има горе од смрти

НА ПЕЦАЊУ

foto: Dodo

Kад се спусти ноћ на воду
скроз до ниско
и онај што пеца
затечен силом звезда
притиснут неверицом
хукне
на милост и немилост тишине
очајни зрикавци исплешће
свилени сан

касно је мрмља пецарош
а звезде ситне ко зрнца шећера
већ уплетене
у бистре сводове лета
узнемире вечне путање
непредвидљивим скоком
кроз празнину
и све би да се деси чудо
али чуда већег нема
језеро љеска
зрикавци зричу и
риба се праћака

да спакујем штапове
и у кревет одем
док дан се не врати
нашим намерама
да очврсне смисао

а онда пецарош загледан
у поноре изневерене тмине
није нам бесконачно гледање дато
схвати да више нема времена
да глисте качи и забацује у центар
концентричних кругова
времена нема за ветар
да катедрале од шевара
страхом пуни

све је флуидно као вода
и мрак и одсјај
и чамац што лелуја привезан
подели путовања са својим пријатељима
и далеки лавеж куваса
подели борбу с вуковима
и одсјај мрака на фону звезда
подели своју самоћу
и пљесак риба у нове концентричне заносе
подели своју наду
јадним зрикавцима

твоја свест је сама на овој обали
и сва чуда су чуда
само за тебе и твој гладни поглед

нанизао си нежности у круг
и то те чува од злих утвара
од непријатеља којима ни име не знаш
ко вилино коло
зелени ореол добрих печурака
кругови сумње да си стварно жив

закаснио си кући да одеш
ниси однео рибу за вечеру
зауставило те празно ништа
што пљуска о чамац
што обалу на ситно поткопава
што звездане силе лелуја ко перце

и мирис

неко мора да се жртвује
за то празно ништа што ти пљуска чизме
за ту влажну илузију
да је све на своме месту

NOVA PESMA

Foto: S. Stehlik

Entrance

(baciti u trans; hipnositati; početak karijere; pojava glumca na pozornici; pravo pristupa; prilaz; prolaz; ulaz; ulaženje; uvod; vrata; zaneti)


Nešto je belo. Moje belo nije kao tvoje. Noć je belja
od karlične kosti aboridžanskog džina-spavača.
Tvoja košulja je belja od sna.
Svetli u pustinji. Pustinja svetli u jezeru.
Aboridžani remeškaju belu vodu belim snovima.
Mi smo ovde suvišni. Kažu nam:
naše belo nije kao vaše belo. Odlazite!
Nemamo gde da odemo. Noć je bela. Kažemo.
Ne snalazimo se na ovom belom pesku ispod bele vode. Kažemo.
Tražimo ulaz u normalne noćne more.
Svet je takav: kao stvoren za noćne more!
Tvoja košulja se leluja na belom vetru, leluja na vodi.
Gde je u njoj tvoje telo?

Džin sanja svoju prošlost. Tako opstaje kao kost
koju dodiruješ znatiželjan.
Tako postoji u snu - kao tuđi beli dodir.
Beli dodir bele vode u belom snu.
Pesak se razvejava i svako se zrno istače
u belu kaplju.
I svaki se san razvejava u promašaje.
Značenje je ljubav, a nema ga u dobroti.
Dobro je sudnji dan, a nema ga u belom vremenu.
Belo vreme je kraj ove rečenice.


Na pustoj plaži u Viktoriji, na Mesecu,
na ravnom krovu belog Niša,
oslonile se bele tačke smisla.
Moje belo nije kao tvoje. Beli džin-slikar
sanja naše strepnje i smeje se
hiljadu godina.

Sutra prestaje smeh.

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ У МАТИЧНОЈ БИБЛИОТЕЦИ СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ У ЗАЈЕЧАРУ

Поводом Дана библиотеке у Зајечару и изласка из штампе трећег кола Едиције Исток Запад одржано је књижевно вече у петак, 27. новембра 2008. Овом приликом уручене су и две награде: Радославу Петковићу за књигу Употреба вилењака и Зорану Пешићу Сигми за књигу Воз за једног путника. Учествовали су чланови уређивачког одбора Саша Јеленковић, Гојко Божовић и Ђорђе Деспић и аутори објављених књига Ала Татаренко, Радослав Петковић, Немања Митровић, Дејан Алексић и Зоран Пешић Сигма.


Саша Јеленковић, директор библиотеке, поздравља учеснике и публику.

Гојко Божовић чита образложење Уређивачког одбора.

Дејан Алексић, Зоран Пешић Сигма и Радослав Петковић.

Зоран Пешић Сигма чита песме из књиге Воз за једног путника.

Дејан Алексић чита песме из књиге Довољно.

У разговору: Ђорђе Деспић и Зоран Пешић Сигма.

УДОБНОСТ БЕСМИСЛА

Газиш преко самог себе
сам си себи
најдужи пут

МОЈ ПОСАО ЈЕ ОБИЧАН

Дрхтим у прозору који је ноћ
текстура овог папира очајава
над самониклом досадом ноћ
и смрт је близу маска од
бубашваба које се разбеже
од наглог светла иза огледала
ко је то безобзиран као анђео
упао у дивљу клопку
која је реска рупа препуна
тутњавих триграма што плету
коначност око зелене неодређености
ко је то млак од пепела
шутнуо шутнуо мир мој ледени
ноте су склизнуле са сенке
која је калуђер као ова ноћ
која је мач калуђера зар
звездана сабља хиперструна
откинута из ћилима димензија
једна дисхармонична мелодија

мој посао је обичан
разумљив и простацима ноћ
монтирам пуста острва за
преживеле бродоломнике и опет
сенке ме мрзе и крију хексаграме
оне значајне од којих судбина
окошта око свилених авантура

мој посао је обичан
тек свемир је грудва Мебиусових трака
ни једна везана у мркли цвор
где сам радознао префарбао ноћ
у шарене красте и сад се даве
затечени на дну они што шетају
недељом после ручка после
пива крофне или алве
рекли су да сам чудак
са прозора су видели друге
призоре камионе од слоноваче
и карневал кока кола
празних од дна до пола
а до грлића сируп од смеха


мој посао је најзад обичан
усмеравам стварност да буде
достојна Идентитета и Освете
као она Ноћ као закон падања
као ветар између топлог
и хладног као страх од смрти
као досадна вечност Бога
који игра исту укрштеницу
од прашине до дрхтуравог мозга
свака је мисао праћена стидом
да сама је бесконачни свет
и овај низ од речи
сложених без и једног шума
велича тишину иза коже
тишину раразлеглу између приказа
које љубав ишту
љубав да се промене сложе
све промене изнад амбиса
и једном бар под сакатим звездама
буде математика чиста

ЗАВРШНА ПЕСМА

Ако нема празнине све је ово узалудно
ушће у извору
и вештичин ат над пукотином
предвече
формуле ајнштајнове у ветру
оштрино
зар непрекидну коначност
испуњену сећањем зар грмљавину
испод манастира
пусто је све
јер је ту предвидљиво
размештено из једног густог тока
у другу жеђ
или с надом: трагови изненадни
у очају
нема смеха ни апсурда
зујави телевизијски преноси
преко тупих кровова
ноћ је ноћ
а небо ваздух у висинама
згурени пецају на песку
звечарке и фатаморгане
рупе у облицима
кад празнина биља
кад празнина воде
ледена празнина звука
у пећини тајних олтара
предвече
они што сањају протеине
они што ломе играчке од пене за бријање
они са рукама по зашивеним џеповима
празнина кретања
празнина материје
они пескољубци и ловци на каранфиле
они што сажаљевају беле очајнике
пуцкетају борове иглице у средишту
ватре


предвече по колони сјактавог ситног злата
на голом сунцу
зар нико не види лопте скакутаве литицама
чаробњаке који плешу с федерима на ногама
и ћакнуте змије што лочу пиво
у кактусовој сенци предвече издуженој бодљи
безнадежни балон испуњен месечином
румена коприва у диму изгорелих квартова
нема сумње
шта није овде није нигде

ПРОМАЈА

Ако померим ногу, океан покуља;
Ако сагнем главу, видим небо.
Где да се смести толико тело...

Све што кажем
постане тишина
све што додирнем
одговара додиром

Отворена врата
и полуразбијена прозорска окна
довољно је
и прљава се завеса вијори
а ствари у кухињи
узнемирене чаврљају
неопрано посуђе звецка
тањири лете кашике добују шерпе
тврде коре хлеба и пилеће кости

Промаја је
човече
затвори врата!

Сиромашнија и ружнија
сестра ветра
не хуји кроз шибље и шуме
не хода планинама
не прелеће воде океана
не подиже песак пустиња
не вихори траву степа и савана
за њу су остављени мали простори
старе куће
поткровља
фабричке хале
топле кухиње ресторана

Слабашна нежност ваздуха
не вади дрвеће из корења
не разбија таласе о приобално стење
не гони облаке преко неба
не котрља камење
подмукло
изазива назеб
или руши
на ивици стола остављену
вазу са цвећем

Промаја је
човече
па затвори врата!

Које ми је све звери
нанела промаја
у косу
још колико јуче
млад сам био мутав
и спор
а хиљаде сада змија
и чопора паса
у мени урлају
гризу чупају
нема наде
да ће ми неки други
живот овако добар
овако лош
бити додељен

Ово је прелид за тешка времена
душа ми сва у патрљцима
и то што је моја трошна кућа
надомак мочваре
није важно
и то што између мене и света
апарати стоје као зидови
и небо гледам
фотоснајпером
очекујући лет
дивље гуске
и што у мочвари
сву ноћ
волим барске птице
и шевар
без дечије душе
није важно

Да киша је
да XX век је
да ја сам
постојим
записујем сада
овде ово
да непоновљиво је
време
непоправљиво
киша је досадна
киша је
тихи говор неба
једноличан као тужаљка
безобличан као молитва
а пљусак посмртна
песма за пацове
из мочваре

У кући прокишњава

Кад много људи спава
У једној соби
чује се дисање сваког
окретање у кревету
равно је грмљавини неба
искашљавање прехлађених
налик је на ветар
а чује се и бунцање преморених
шкргут зуба
и хркање мрцина
и негодовање лакосаних
чује се дисање сваког
и по тавану
ходање месечара
котрљање пацова мјаукање мачака
у кући прокишњава
капље једнолично са таванице
у лавор већ пун кише
капље
капље
а напољу олуја разбеснела
дивље животиње циче
у мочвари
надомак куће
небо лудачки сева
у соби сенке муња
авети бљеште
колико нових станова
треба за миран сан
колико нових станова
треба за миран сан
миран сан
мирсан
мирсан

Кад много људи спава
у једној соби
чује се дисање сваког
не веруј сновима
не веруј људима
не веруј пацовима
који се даве
на тавану твоје трошне куће
не веруј
кад много људи спава
не веруј у бљесак муња
у сенке по зидовима
охлади се лепезом од старих новина
створи промају
преко лица
бесним млатарањем
руку
не заборави
ово је XX век

Промаја је
човече
затвори врата!

Ручицу
млина за кафу
споро окрећем
и гледам
неупотребљива
боца са плином
прљава је масна
и млеко се кува
мама се нада
негде за септембар
а на јесен ће и брат
отићи у армију
русвај тањира шкрипи
мала кашика за шећер
и шољице за кафу
муве зује
у лету се спарују
јорган згужван
у смотуљак
и прљаве
чарапе
у углу
кухиње-спаваће собе
одбачене
смрде

Јутро је
и млеко кипи
мама псује
ја размишљам
како да све то скупим
то што се десило
у двадесетом веку
на једно место
кад у овој кухињи
нема довољно простора
ни да се дише
а када се отворе врата
вуче гадна промаја

ИЗАНЂАЛА РЕЧ ВЕЧНОСТ

Фотографија: Додо

Изанђала је реч вечност
бљутава је реч бескрај
како мрачна бесконачност

Све се руке померају
наједном траве у јесен зелене Виник
кише су надуле буковаче
и већ се распада јестивост света
сан је гусеница длакава
кад је једна не мари
лако се подноси
а много их на једном месту
призивају језиву гнусобу смрти

молићу ветар лепо
да однесе ружне мисли
ђаво је стао на пут
ништа није бесплатно
колико једни другима значимо
тек се види кад болест узме маха
једни другима чинимо зло
јер страх нас је од смрти
о глупости жуто је плаво у изобиљу
о срећо ускрснућа
једног си помиловала руком
а сви ми остали табанамо
по врелом камењу
боси од рођења

ЗИМА СКУПЉА СВОЈЕ ТРАГОВЕ

Фотографија: Додо

Необјашњиво нежно хода кроз ваздух
лако ломљива
сива сенка
и скупиш се смрзнут
и тело ти дрхтури
и зуби цанклају
а онда разлије се облак мек преко простора

када је зима помислиш ништа не остаје иза нас
љубав је просто просјачење тренутка
а неко зна да пребире по диркама клавира
и исплете сетну мелодију
за оне који се још нису пробудили

када се нагнеш кроз прозор
ухвати се у ледени крајолик
неколико отмених слика
за изложбу вечите наде

БИЋЕ СВЕ У РЕДУ

Foto: A. Eberl

Биће све у реду
све ће доћи на своје место
улице ће успавати аутомобиле
око поноћи
звезде ће вратити град
пијаном небу
паркови ће опколити ветар
са свију страна
и он ће се смирити
на клупи

а где је та поноћ
где небо
ветар
то је мање важно
свуда је исто када је све у реду
када је све на своме месту
и аутомобили су једнако паркирани
и звезде једнако трепере
и паркови седе
мирно на својим клупама
само да је све у реду
само да је све на своме месту

нико не умире
нико се не рађа
безбројно смо мало
заспали
и покварена плоча понавља
мелодију
биће све у реду
све ће доћи на своје место
они који су били ту још су ту
они који су отишли тамо су још увек
и нико не прислушкује одјеке
у пустом ходнику

промене коме требају промене
видео сам човека једном
како седи у фотељи на улици разрушеног Грозног
видео сам га на телевизији
седећи у потпуно једнакој фотељи
његове очи спокојно су говориле
биће све у реду
све ће доћи на своје место
испићемо у здравље
заборављених у шумском потоку
запалити цигарету
за оно мало пара што нам преостане
купићемо чоколаду деци наше деце бар
ратови су већ прошлост
ратови су ружни снови
иза ратних филмова
ратови су се завршили
као програм
снегом који трепери у ефиру
биће све у реду
све ће доћи на своје место

кревет који смо купили
и у којем спава неко други
и кревет који плови
низводно нашег детињства
и она рука која нам је мрсила косу
и она рука која нам је штипала
бело месо
писма која смо послали
и писма која никад нисмо добили
ноћи које смо пропили
и ноћи које смо штедљиво чували
за боље сутра
љубав која нам је одузета
и љубав коју смо отели
све ће доћи на своје место
биће све у реду
нанизано спокојно
као ноћ у ватри ничега
као у чизми доброћудног Бога

ЖЕДНА ЛОПТА

Фотографија: Додо

Изучавао сам све нереде у крви
и милост и мучнину
а сунце залази иза громова
а понизан само славујима са запада
сам био
а с чудом у обрвама кроз сва
стоваришта зарђале робе
сам пролазио
сам пролазио
лудак у кратким панталонама!
поштујем булеваре недељом зашто пусте
поштујем сенку дуда на северној страни
дворишта
хлад у хладном
никад мемљив у гаражи
никад мемљив у гаражи
никад ауто опран на реци
сумрак у речи сумрак готово је
с песничким фигурама
оригиналност је водопад
низ дванаестоспратни хотел
никад мемљив у гаражи
отворићу карбуратор
у славу гагарина и кришне
никад мемљив у гаражи
никад мемљив у гаражи
значај тишине испитујем дрнкањем мотора
препознајем п о н и з н о с т
као категорију дебелих пузавица
ка зеленом


а облак шећера плива око липе
а киша са висина у облак циља
чај на асфалт да баци жедним
моржевима
а у трену врабац у материци краве
а крава у излогу ботаничких униката
прождера украсно смех-цвеће
а ноћ је задобила облик коцке од пиринча
а пајац полицајац
чува њено бацање у неизвесност
а кад је гагарин скочио с трећег спрата
није се чуо туп ударац о бетон ни свилу
дочекао се на ноге и мјаукнуо мијааоууу
а зашто је чупави дедица скочио у вис
и више се није вратио
а индијски океан успузао на врх хималаја
а ово није надреалистички тумор
а много пријатеља ми је причало о чудима
о безброј чуда! о покварени глаголски облици!
а неверујем!


никад мемљив у гаражи
скулптура
чекала ме жедна лопта
немирна на ветру
који је хаос праваца
жедна лопта која је
хигијена хаоса

ЛИЦА БУДУЋНОСТИ

Фотографија: Анастасија

Лица, мила лица, немила улица,
успорен снимак пролећа,
њишу се горе-доле, успорен
снимак сунца, жамор је векна топлог хлеба,
прилике, неприлике, расути
осмеси, скејборд избегава ивичњаке,
у колицима будућа деца,
капућино пијемо на тротоару,
Уки ми каже двадесети век био је век
љубави, век мржње, Уки ми каже
двадесет први век биће век чежње,
продаје накит, тезга му мирише
на сликарско платно,
свеци су испрани са асфалта,
шта желети, мислим се, ово небо
још увек је плаво и чисто од ветра,
ова вода питка као несрећа,
ова субота некоме значи велики почетак,
гужва је у којој цвета усамљеност,
мислим се, коме ће бити до песама
када нафта не буде више црна,
Уки каже да је рука моћна
да наслика тугу разапету
на обе стране времена

НЕМОГУЋА ВРАТА

Фотографија: Јелисавета

Кад пустиш унутра нема те напољу
кад заспиш под кровом
ко ти јури прстима кроз косу
кад нађеш изгубљен прстен
ко се радује плавом облаку у знак пажње

можда би се споразумели кад би сви рачунали
да једно тело касније крвари
и један бол се шири планетом
али рачун је проста прилагодљивост
и нема обзира и нема наде и нема познатих цифара
које објашњавају поредак
разговоре носи бука са улице
аутобуси нагло коче иза угла пријатне уљуљканости


сведи све тачке у једну и оно што остане не зове се по нама
оно проклето празно
празно тела празно духа празно музике

не вичи узалуд нико не чује вакуумски блуз

отвориш и уђеш напоље

ВОЗ ЗА ЈЕДНОГ ПУТНИКА

Фотографија: Додо

У једном дану стигла је јесен

Боже, нека све буде добро
а ти најбоље знаш шта је добро

Кофер на пустој обали Црног мора
спакован за далеки пут

а у њему какве све непотребне ситнице

путник путује у возу који је сам
све станице само су његове
сви кофери препуни смуљаним теретом
само његовим
колико суза однео ветар кроз отворен прозор
у пејзаж који промиче тутњавим тгдм тгдм
џабе тгдм џабе тгдм џабе

глас у ноћи чији је
савија те музика док си
загледан у свој празан купе
сва седишта редовно нумерисана
а нико да зађе
ни кондуктер да наплати неповратну карту