SITE

Pogledaj.

КОЛОНИЈА МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК

У недељу, 06. 09. 2009. одржана је занимљива колонија МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК у организацији Огранка Вукове задужбине у Белој Води, КУД Ратко Јовановић из Беле Воде, Културни центар Крушевца и МЗ Беле Воде. Идејни творац и главни организатор Велибор Лазаревић окупио је сликаре, скулпторе и песнике. У остварењу Лазаревићеве оригиналне идеје учествовали су проф. Др Павле Бубања, Радомир Андрић, Мићо Цвијетић, Миљурко Вукадиновић, Слободан Павићевић, Зоран Пешић Сигма, Милица Марковић, Радошин Зајић, Александар Дрндаревић, Драгиша Обрадовић, Милош Антоновић и други. Програм се састојао од округлог стола посвећен аутопоетикама сликара и скулптора, обреда Од извора писмености до извора живота, обреда На светим водама Мораве на беловодској скели... Ова јединствена манифестација која је по други пут организована ове године у Белој Води, малом месту надомак Крушевца, које је познато по традицији клесарства, има велике предиспозиције да постане традиционална престижна културна и туристичка атракција.

ТЕКСТ НИКОЛЕ ЖИВАНОВИЋА О ВОЗУ У ПОЉИМА

godina LIV / broj 458 / jul – avgust 2009.

Nikola Živanović

STANICE NEISKORIŠĆENOG ŽIVOTA
(Zoran Pešić Sigma: Voz za jednog putnika, Matična biblioteka „Svetozar Marković“, Zaječar, 2008)

...Putnik ne silazi na svim stanicama i one pored kojih je prošao ostaju neiskorišćena mogućnost.
Sa druge strane, na početku se svi putevi čine otvorenim, mogućim. Životu koji još nije življen
nije uskraćena nijedna mogućnost. Tačnije, „svi putevi su naši“ samo kao mogućnost. To je pohvala snu o životu, ne samom životu. Svi ti putevi ponovo će se sastaviti
u smrti, ali to na početku nije potrebno: „smrt je ovde izostavljena kao/ reč koja sve objašnjava“ („Gle sad sam tuga u praznom“).
Dok u prvom ciklusu dominira prvo lice množine, u drugom pod naslovom Nemoguće putujem, koristi se prvo ili, kao zamena prvog, drugo lice jednine. Problem različitih puteva koji se ne mogu istovremeno iskoristiti ovde uzima pun zamah: „Kada pustiš unutra nema te napolju“ („Nemoguća vrata“). Takođe, razvija se i produbljuje tema bogoostavljenosti, neposedovanja informacija sa više instance koje bi pomogle u snalaženju u životu: „ali račun
je prosta prilagodljivost/ i nema obzira i nema nade i nema poznatih cifara/ koje objašnjavaju
poredak“ („Nemoguća vrata“). Život je oslikan kao putovanje vozom čiji je cilj smrt. Nije bitno ono što se nalazi između, moguća zadovoljstva, propuštene stanice. Svaki pokušaj
da se uhvati nešto osim tog putovanja je uzaludan: „Ne možeš da ispadneš iz ovog voza/ iza prozora nije pejzaž koji promiče“ („Ne naginji se kroz prozor“)...

НИШКА СЦЕНА

ТЕКСТ МИХАЈЛА ПАНТИЋА: (ПОЕЗИЈА)НИШКА СЦЕНА објављен у НИН-у број 3061, 27. 08. 2009.

...Па су и књиге нишких песника Зорана Пешића Сигме, Стане Динић Скочајић и Горана Станковића, а свака је ѕанимљива на свој начин, добар повод да размишљамо о данашњој српској поезији, о њеном статусу и смислу...

ТЕКСТ У НОВИНАМА БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА

ПЕШИЋ, Сигма Зоран: Воз за једног путника. - Зајечар: Матична библиотека Светозар Марковић, 2008. - 58 стр.

... У четвртој песничкој књизи З.П. Сигма осим наслова, додатно и у насловима циклуса (Паковање кофера, Немогуће путујем, Станица вечност) истиче моменте пута и путовања дискретним наговештајима преводећи их из реалности/ свакодневице лирског субјекта у онострано: у пут без повратне карте...

НОВИНЕ БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА Нова серија број 38, фебруар-мај 2009, страна19.

Приредили Небојша Ћосић, Душан Цицвара, Тања Јанковић, Славољуб Марковић, Предраг Радосављевић, Светлана Мићуновић, Слађана Ристић и Јасмина Врбавац.

ШТА ТИ ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ

Живот твога детета
то ти је најважније
шта ако немаш децу
онда живот твоје љубави
сам твој живот

некада су ценили живот
дат за отаџбину за слободу
давали су медаље дизали споменике
затим за науку, уметност
давали су награде, место у читанци
а за истину
Ђордано Бруно је спаљен на ломачи
веровао је у мноштво светова у овој пустоши
веровао је да нисмо сами у безнађу
и много пута од тада окренула се планета
и још много пута ће
док је у загрљај врели
не обухвати нарасло сунце

окренеш се око себе
и шта видиш
шта ти је најважније у животу

случајни лепир који ти је слетео
на руку када је празнина
надула ћошкове целог света
успаванка коју је певала жена
када је дете имало високу температуру
када те је брига оковала у непокрет
шум надолазећег ветра кроз борову шуму
када су пријатељи у шатору ућутали од умора
палачинка која се окренула у ваздуху и пала
у врели тигањ баш како треба

сви се доживљаји скупе на једно место
па се као маче после доброг сна
протегну кроз сећање
и шта онда када се заокружи прича

да ли је задовољан универзални читач
или су све приче већ испричане
у глувој соби бесконачја
у глувој прашњавој соби
за којом чезну они који се још увек
нису родили

ШАПАТ МЕ ШАПНУО

foto: D.M.Car



Шапат ме шапнуо
повила се глава водопије
и свела трава ко жута свила пренула влати
то мало узнемирење ваздуха
ниоткуда носи тихи глас
ослушкуј како надолази
лелуја се нестално
између привида и слутње

шапат ме шапнуо
створен као нежност
додир помирења
додир је увек помирење
створен као кајање
туга помирења
туга је увек помирење
с изгубљеним с прошлим
помирење с несталим лицима
које смо некад пљували
помирење да ће се нада
увек изгубити у прекомерним
очекивањима

шапат ме шапнуо
да ли ме је неко чуо
у овим пустотним пределима
где вук нема свртку
где змија брише трагове за собом
где скакавац прескаче смисао глади

пригушен глас да ме не чује свако
опако је време одговорност кретања
одлуке су за одабране
шири се глас полако
да га чује и онај који никад не слуша
да га запамти шума на песку
празне улице да га упију у зидове
ноћ да га умножи у језу
далеку претњу
да има горе од смрти