Brojač

1408

DEWIL'S TOWN

ЂАВОЉА ВАРОШ – ПОГЛЕД У ВЕЧНОСТ

- Мали путопис: ноћ против урока –


На крају, после бројних договора и ковања планова за авантуру космичких размера одважила се само нас четворица: Миша Сиријус, Цар Фотограф, Дејан Хорор и ја, Сигма Записничар. Пресудна је била Дејанова реченица: Какав сам то ја писац хорора кад никада нисам био у Ђавољој Вароши?! Потрпали смо у старог белог Голфа шаторе, вреће за спавање, безброј дрангулија неопходних за логоровање које Миша увек држи на готовс, чак и малу дрвену хоклицу која обезбеђује предиван осећај удобности у дивљој природи, храну, воду, како се испоставило касније у недовољним количинама, разноразна пића у довољним количинама, малу металну скару за одбрану од злих сила глади у беспућима васионе и кренули из усијаног града у неизвесност.

Пут нас је водио кроз Мрамор, Мерошину, Прокупље... Застајемо да купимо свеж парадајз, љуту паприку, краставац, шљиве и лубеницу, уз коју, захваљујући Царевом шарму, добијамо бесплатно од згодне сељанке бели лук, неопходан за растеривање демона, ђавољевих слугу, дракула и лепих жена. Мање од два сата вожње требало нам је до табле на којој је писало Природни споменик ЂАВОЉА ВАРОШ под заштитом је закона. Није нас обеспокојило то што је табла била избушена мецима из малокалибарског оружја. Храбро смо узели своју опрему и пешице превалили последњи километар. Цар запажа како су од његовог последњег боравка направљени дрвени мостићи, брвнара, клупе, троспратне кућице за птице... Институт за испитивање руда откопао је бројне рупе из којих се сливала у речицу, црвену од минерала гвожђа, вода отровна за пиће, а, како кажу малобројни туристи, лековита за кожу и очи.

Улогорили смо се крај разрушене цркве надомак саме Ђавоље Вароши. Три крста, од којих један виси на дрвету наопачке, свеће, новчићи на земљи и круг неправилног камења сведочи о бурној прошлости овог краја. Старица, сељанка која је дошла са околног брда, запалила је свећу и присећа се некадашњих сабора, вашара, смеха и цике у овој храстовој шуми. Туристички водич који је довео групу туриста, пун аутобус из Београда, прича легенде о Ђавољој Вароши. Каже да је за време НАТО бомбардовања Србије овде било најбезбедније. Руде гвожђа од којих је састављено стење емитују поље које омета радаре, навигационе инструменте авиона... Смеје се, јер и сам не верује у своју причу, али посао је посао. Малобројни туристи за пет минута баце поглед на Ђавољу Варош, па се брзо спусте до брвнаре и клупа да уз роштиљско месо, хладно пиво и турбо фолк угасе своје жеље за непатвореном природом.

Наша мисија је другачија. Када су се сви разишли на Ђавољу Варош спусила се ђаволска тишина. Примећујемо да нема птица. За све време боравка видео сам само једног детлића како бесомучно бије по кори осушеног храста, једна врана огласила се у зору и једна је сеница прхнула испред нас доле код брвнаре кад смо се већ враћали кући. Чују се само зрикавци. Миша им лови онирички звук, уочава их тешко маскиране на гранама и фотографише. Дејан на парчету хартије прави скицу, основ за своју нову хорор причу. Цар се припрема за фотографисање ноћног неба. Све је ту. Ништа нам недостаје. Ово је простор у којем се вечност троши у малом. Истражујемо борбу храста за чврсто тло. У осушеним деблима видимо рупе из којих излећу опасни стршљенови. Стубови земље који стреме у небо покривени каменим капама сведоче о ерозивним процесима који су готово видљиви голим оком. Цар и Миша примећују како се прекинуо превој који је одвајао две групе стубова. Кажу да су некада ту глатко прелазили с једне на другу страну. Видљиви су и нови стубови, а неки као да су урушени. Да ли их је неко пребројао?

Пала је ноћ. Оно што смо највише желели то је да откријемо тајну ноћног боравка у Ђавољој вароши. Приче о тајанственом хујању ветра између стубова, о оседелим од страха несрећницима који су овде заноћили, о скамењеним зверима које ноћу оживљују пале су у воду. Истина Миша, Цар и Дејан су већ, без обзира на младалачки изглед, поприлично седи, тако да се појавио и сам ђаво лично ништа се битно не би изменило. Упалили смо логорску ватру. Укључили батеријске лампе. Шврљали по околини: час горе, час доле, час на превоју, час око логора... Цар и ја седели смо у подножју стубова и бленули у звездано небо. Топла летња ноћ, безброј звезда, Млечни пут какав се никад не може видети у граду просуо се пред нама, стубови спечене земље који стреме ка висинама... Нестале су све приче о демонима, испарило и сећање на могући страх, а остао мир, слутња вечности и бескраја. Били смо задивљени, ушушкани у ову камену котлину, на чијим обронцима гвири дрвеће, понад нас веселе звезде у вечитом кружењу око Северњаче. Цар је све фотографисао, ја усекао у сећање и ето покушавам да дочарам речима оно што се дочарати не може. Колико је мало човеку потребно да буде срећан. Понекад је довољан само и поглед на вечност.

Вратили смо се у Ниш преко Пролом бање где смо навратили у једну кафану где пеку хлеб испод црепуље и точе специјално пиво справљено од пролом воде. Уморни и задовољни направили смо план да Ђавољу Варош обиђемо и на јесен кад се лишће зашарени, кад ветар захуји између стубова, а легенде оживе.

Објављено у часопису ГРАДИНА, број 16 - 2006. године.

IME REALNOSTI

Postojalo je mnogo napisanih priča o susretu sa vanzemaljskim životom. Ni jedna priča nije ličila na ono što nam se stvarno desilo. Za razliku od svih ekstravagantnih susreta opisanih bujnom maštom pisaca SF-a susret sa vanzemaljskim razumnim bićima bio je krajnje običan. Jednostavno su se spustili na Zemlju i doneli nam raznorazne đinđuve, ogledalca i svetlucava platna: antigravitacione transportere, hologramske telesne modulatore, genetičke eliksire besmrtnosti, neiscrpne energetske akumulatore... Mi, naivni i slepi, zauzvrat, čista srca, pružili smo im jedino što smo imali: našu surovu istoriju, obične priče o našim običnim životima, ljubav, mržnju, veru, beznađe, naše antagonističko srce izrešetano jing-jang suprotnostima. Radovali su se kao mala deca. Ništa nam nije bilo jasno. Ono čega smo se mi stideli, ono što je našu civilizaciju činilo ružnom i siromašnom, to ih je činilo neizmerno srećnim i veselim. Otimali su se oko običnih sudbina običnih ljudi. I dok su oni s ushićenjem usisavali naše životne priče i privikavali na jednostavne obrasce oskudice, mi smo eksplodirali u prostoru, razmenjivali smo i prekrajali tela, napajali se energijama, raspršili se po svemiru, izgubili u gužvama paralelnih svetova, otimali oko neosvojivih predela, tonuli u narkomanske beskrajne unutrašnje snove... Pričam ovo tako u množini, jer Ja i jesam postao množina. Iskopirao sam se u mnogo Ja, i svako to ja oseća šta se dešava onom drugom Ja. Odavno je prestalo da mi bude zabavno. Svatio sam šta su vanzemaljci otkrili i čemu su se radovali kada su sreli našu civilizaciju: jednostavnost linearnosti.

Kako pobiti ostale varijante Ja, kako sačuvati jednu realnost, jedan život, koliko god da je jadan? Kako biti brži od sebe, kao nekada Talični Tom, brži od svoje senke? Sve što pomislim i oni Ja misle...? Košmar! Tražim ime za realnost. Tražim pravu šifru koja će vratiti sve kopije u original. Možda na nekoj prostoj nenastanjenoj planeti, možda na nekoj jednostavnoj tehnološki zaostaloj planeti, možda u ovoj priči čije svako ponovljeno čitanje izaziva sve veću nevericu...

RETUŠIRANI BOG

Pre nije ličio ni na šta ljudskim očima viđeno. Ove jeseni kad su vakuum tetovirali Ajnarelski astroinženjeri, dok se na Planeti kiša cedila kao smrt sa olubljene paprati, najmanje tri parseka do prve gravitacije sevnuli su fotoni. Nije lako izmerljivo To Prostranstvo Neodlučivog. Gotovo sva moja putovanja promukla su u silikatnim očima. Odstranio sam neutrine, pojačao petlje hiperstruna, ugušio sam pozadinski šum plavim peskom kvarkova... Računari Ajnarela izbljuvaše logička ostrva.

- U jebote! Kako dobar Kiberpanker!- začuh glas divljenja preko ramena, vreli glas moje Ženske Ogledalske Simetrije.

Klimnuh glavom u znak odobravanja. I sam zadivljen pratio sam kako se iz Ništavila izvlači Bog, kakose pomalja, zaokružuje u Savršeni Performans i lagano klizi ka Planeti.

- Došao je Sudnji Dan! - setila se moja Ženska Ogledalska Simetrija.

Opet klimnuh glavom i nasmeših se preko prostora:
- Biće žestoka svirka Entropije! Spremimo se za Holografsku zabavu Nove Istorije.

УКЛЕТО ЗВОНО

Бића са планете Аспараге остала су у жалости. Једини звук који су она могла да чују у разређеном ваздуху чоколадне боје престао је да долази из модре куполе. Непрегледне висине мрака послале су модру куполу пре много, много векова. И радост је звонила све то време. Безнадежни мук непокретних стена раширио се Аспарагом. Безгласна туга уселила се у целокупну нову историју ове планете. Модра купола остала је нема јер она је из једне сасвим различите историје, састављене из многобројних догађаја, на пример ветра у боровој шуми, или дозивања славуја испод звезда, или жубора бистрине између олисталих славолука.

Бића са планете Аспараге, округле стене које су надвиле своју тврду упорност, остала су у жалости небројене векове. Једном само тло се страшно затресло, земља је испуцала и модро звоно се ненадано огласило. После тога звезда најближа Аспараги порасла је у црвеног џина, испарила разређену атмосферу планете, истопила округле стене и прогутала читаву планету.

Непрегледне висине мрака бездушно су се мрешкале у вечности.

NOVA PESMA

Foto: S. Stehlik

Entrance

(baciti u trans; hipnositati; početak karijere; pojava glumca na pozornici; pravo pristupa; prilaz; prolaz; ulaz; ulaženje; uvod; vrata; zaneti)


Nešto je belo. Moje belo nije kao tvoje. Noć je belja
od karlične kosti aboridžanskog džina-spavača.
Tvoja košulja je belja od sna.
Svetli u pustinji. Pustinja svetli u jezeru.
Aboridžani remeškaju belu vodu belim snovima.
Mi smo ovde suvišni. Kažu nam:
naše belo nije kao vaše belo. Odlazite!
Nemamo gde da odemo. Noć je bela. Kažemo.
Ne snalazimo se na ovom belom pesku ispod bele vode. Kažemo.
Tražimo ulaz u normalne noćne more.
Svet je takav: kao stvoren za noćne more!
Tvoja košulja se leluja na belom vetru, leluja na vodi.
Gde je u njoj tvoje telo?

Džin sanja svoju prošlost. Tako opstaje kao kost
koju dodiruješ znatiželjan.
Tako postoji u snu - kao tuđi beli dodir.
Beli dodir bele vode u belom snu.
Pesak se razvejava i svako se zrno istače
u belu kaplju.
I svaki se san razvejava u promašaje.
Značenje je ljubav, a nema ga u dobroti.
Dobro je sudnji dan, a nema ga u belom vremenu.
Belo vreme je kraj ove rečenice.


Na pustoj plaži u Viktoriji, na Mesecu,
na ravnom krovu belog Niša,
oslonile se bele tačke smisla.
Moje belo nije kao tvoje. Beli džin-slikar
sanja naše strepnje i smeje se
hiljadu godina.

Sutra prestaje smeh.

ВОЗ ЗА ЈЕДНОГ ПУТНИКА

Корице књиге.