Фотографија: ЈелисаветаУПУСТВО ЗА ОБУВАЊЕ
СВИЛЕНИХ ИТАЛИЈАНСКИХ ЧАРАПА
( романтични колажи)
РОМАНТИЧНА ПРИЧА О НЕПРОЗИРНОЈ ДУШИ
Не, није авет. Ипак то нису чиста посла, говоре за мном они који имају развијен периферни вид и они лако подложни страху који разрогаче очи на сваки хук сове из шуме. Из очију ми се не може прочитати патња, јер их умивам росом, јер боре остављам за смрт. Живот на мени не оставља трага. Кад дође време за то, поцепаћу се одједном као свилена италијанска чарапа.
Пламен у логору на пропланку умирио је своје праменове и тек по неки ретки налет свежег ваздуха узнемирио би искре у нагорелом пању. Цигани су спавали. Испод згужвељане и бушне цираде растротрнканог камиона чуло се неравномерно хркање и с времена на време пијано бунцање. Старица Мара седела је на платненој столици на расклапање и пушила „мали-боро“ на дугој муштикли. Није показала ни трунку страха када сам се изненада појавио из мрака шуме.
Ујутру су је пронашли заваљену у истој столици без иједног комада одеће на себи и сасвим ОГУЉЕНУ. Инспектору из Најближег Града није било јасно како је неко тако вешто могао да скине сву кожу са старице а да нико из камиона не чује ништа. Сумњао је да су то урадили старичин син и снаја, ко зна због чега, циганска посла, али када ни после ужасних батина и унакрсног дрила они нису ништа признали, а њихова деца после много чоколада подмићивања иако одвојена причала исту причу, како се тата напио, како је тук`о маму, али бабу није ни пипнуо, како су сви спавали преко ноћи, и како ништа нису чули, одустао је од даљег испитивања. Кожа са старице Маре била је скинута без капи крви и без иједне дубље ране. Каква ужасна смрт. Инспектор се забринуо да се у његовом реону појавио сулуди манијак и да га очекује озбиљан и опасан посао. У Најближем Граду убрзо су се намножиле приче о аветима из Шуме, о терористима из Суседне Државе, о новом вирусу од кога се распада кожа, о вампиру са Старог Гробља и сл.
„Када преко неба закорачи дуга поћи ћеш у сусрет њеном крају. Не обазирући се нагазићеш лептира на путу и скочиће Срцождерка и прождрати те у љубави...“, тако некако ми је гатала циганка Мара обигравајући око стаклене кугле и мрмљајући ми неразумљиве циганске бајалице. Душа је моја непрозирна, судбина непредвидљива. Вараш се Циганко, очи су ти кратковиде, а кугла немоћна. Ја сам невидљив, а ипак присутан. Ја сам самоћа у шуми. Ја сам магла у росном пролећном јутру. Ја сам гареж логорске ватре, пепео и ветар који га носи. Време што тече не доноси разбистрења, ни радост ни чисту тугу. Зато ће твоја смрт бити недокучива, мислио сам сетно се смешкајући.
Инспектор је испитао све касапине и штављаче коже у Најближем Граду и околини. Међутим – ништа. Поставио је заседе у Шуми и мамце, специјалне полицијске командосе – травестите. Међутим – ништа. Наравно да ништа, кад све верзије таквих прича познајем до краја. Мене занима само она прича која се не може испричати. Она коју преко неба носе црне птице. Или она коју плете осолики паук између два чичка.
Важно је никада не поновити ни један поступак. То је основна психолошка теза за невидљивост. Ако ми је живот дат само за једанпут то ће тако и бити. Стављајући сва документа, записнике, отиске прстију, фотографије, траке са саслушања у досије нерешивих случајева Инспектор се упитао шта ли је убица урадио са кожом старе циганке.
Дуга је ноћ пред нама. А прича нема краја.
РОМАНТИЧНА ПРИЧА О НЕПРОЗИРНОМ ОКЕАНУ
„Не, није авет. Ипак, то нису чиста посла“, говоре за мном они који стоје на палуби галије испијајући виски са ледом обасјани густом месечином. С ове стране океана блистала је вода као огледало. Непрозирна услед светлуцавих планктона љескала се ритмично у лаким таласима као да се милиони китова преврћу по површини. Међу онима који на палуби испијају виски влада опуштена атмосфера и благост доколице. Нежно љескање воде о прамац галије прекидају силовити замаси веслима оних робова испод палубе и команда оног који бичује. Све је по сценарију. Само се ја не уклапам у ток.
Смисао ове приче лежи у намерном низању фактографских грешака. Да ли су Стари Египћани пили виски на римским галијама? Живот се одвија од једне до друге фактографске грешке које правимо нашом егоистичном побуном против свега што лежи у нашим чулима. Мој скок у непрозирни океан није побуна против бича, колико год бол био велики, тело у бескрају воде осуђено је на смрт; мој скок је фактографска грешка. Објашњење приче унутар приче није приклањање једном тренду, већ принуда паралелних светова који се самообјашњавањем натурају постојећем. У суштини, немогуће је да ја пишем ову причу, јер се на њеном крају давим. Духови немају снаге да типкају по машини.
Видим галију како клизи месечином углачаном површином океана ка хоризонту. Губе се весели звуци куцања кристала, гитарских бравура, опуштеног жамора, чукање билијарских лопти од слоноваче, шуштање свилених италијанских чарапа... Остајем сам у хладној бесконачности слане водурине. Тело већ утрнуло од хладноће и премора лагано се спаја са телом океана. Још два-три завеслаја руку и шум воде склопиће ми се понад главе.
Која је последња мисао дављеника, какав је његов последњи сан? Свилени духови, бродови утваре, магла понад коралних спрудова, сребрне птице и кликтај у ноћи, шум таласа разбијених о невидљиве хриди, морске сирене са песмама које цеде душу, давно заборављене приче усамљених морнара... Наш свет из трена у трен губи на чврстини и у омекшалим процепима појављују се, извирују, туђа времена, далека нам и хаотична, а слична. Важно је застати и на леђима месечевог таласа видети галију утеклу у ноћ. Шта је она ужасна самоћа изнад воде, а само се чини да је део нас самих? Блискост не постоји: у вашем погледу, који прелеће преко водене пустоши не би ли се закачио за било шта, никада неће бљеснути одсјај са финих италијанских чарапа које је назувала миришљава боса нога, у коју сам зурио из потпалубља...
РОМАНТИЧНА ПРИЧА О ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ
прекасно погледао горе. Само чисто небо плавље од утопљеника Северног мора из претходне приче.
А неко га је узнемирио: „Летећи аутобус!“ криком. Прекасно је погледао горе и низ улицу. Усијани асфалт био је пуст до задње лење прашњаве стопе.
На дну улице заљубио се у Голубицу и сви су га презрели, и Краљ и Гробар.
А Голубица је безбрижно кљуцала са његовог длана мрвице чоколаде. Зачуђена укусом бибера.
Чуо је Лудака-у-кратким-панталонама да препада наивне и заљубљене саможивим урлањем. И да их пљачка. Погледом.
Тако је нестала Голубица.
Тако је нестао и он сам. Не приметивши се у очима Лудака-у-кратким-панталонама. Још неко време чуо се лепет крила и бат корака у скоку. Затим је изгорела ова хартија почев од овог места и прича је остала саката...
ПОСЛЕДЊА РОМАНТИЧНА ПРИЧА О СТРАХУ И ПРОЗИРНОСТИ
Ствари су живе! Знају нам предобро навике и кретања, и мирују када смо ту. Када сам се предомислио и сам себе изненадио одлуком да се вратим у собу ноћ је већ пала. Како сам прошао кроз затворена врата никада ми неће бити јасно, и сада не знам да ли је то веће чудо или оно што сам затекао. У соби је врвело од сенки и мрморења, сијалица се сама палила-гасила, столице су се гегале, а сто је пузао по кревету који се бацакао као дивљи нејахани коњ. Књиге су клепетале корицама и облетале сијалицу, слике се њихале на зиду као да је апокалиптични земљотрес Балкан протутњао Европом, а огледало изврнуло своју унутрашњост и удвојило све ствари. Рзање кревета избезумљивало је оловке које су пикирале у постељину и забадале се као осице у јастуке. Само тренутак и као усисивачем увучена прашина све се вратило на своје место и би мук и мрак. Ствари су лежале, али не као некад мирно и мртво; осећао сам у њима дух дечије кривице који је ишчекивао казну или опроштај.
„Но, добро, шта ћемо сад??“, упитао сам сулудо очекујући одговор. „Не правите се блесавим. Нећете ме убедити да је све ово била халуцинација!“
И једна столица омекша и промешкољи се и привуче свој наслон мени уз ногу мазећи се и предући као мачка. То би знак за остале ствари, знак да најзад више нема скривања, и мрморење испуни собу а светло хистерично поче да се пали-гаси.
Друге романтичне приче које су настале иза ове покрио је вео од поцепане свилене италијанске чарапе. Тако је драга прозирност која нас чини невидљивим.
РОМАНТИЧНА ПРИЧА КОЈУ ЈЕ ПОДЕСНО ЧИТАТИ
ЗА ВРЕМЕ ПАНИКЕ ОД АТОМСКОГ УДАРА
Мокро. Диван поглед на подземна склоништа. Наоко је пусто. Ако је теорија о кварковима лажна, надрљали смо у полутами!
Кјеркегор и Кафка су били педери,
и Хитлер, и Iggy Pop,
и врабац звани Контрапункт!
Неодољиво је ушетала у Ји Ђинг мала Алиса. Певали су јој Камила Од Чистог Порцелана и Покојни Поп Епилептичар.
Кад расчистим језик од суноврата граматике, остаје курва семантика. Кад расчистим семантику, не остаје ни колико АМБИС НАД АМБИСОМ.
Живе у малим смрдљивим собама нешто као цигани Потмули Бескраји и Прљави Сингуларитети. Причају еротске бајке о Холографским Пичкама и Фракталним Казановама.
Ова се реченица састоји од тачно педесетосам ружних и бљутавих слова!
Ако резимирам поступке за добијање пива (лакше је резимирати поступке пужа на пупку Топлоплаве Психе) водом ћу се одбранити од насртљивих и пристрасних Пиро-Мачака, које лочу пиво, а да их ни најмање није брига о тајним формулама египатског пива, извешћу подухват достојан пажње. Дакле, алгоритам за добијање пива: 1. Одем у кафану, 2. Позовем конобара, 3. Наручим пиво 4. Платим пиво.
Уживам у Вашој пажњи, или вашој пажњи, ако Вам вам се овако више свиђа. Не вриштите: филмичнија је безгласна паника. Више ће вам се свидети онај страх услед монотоног капљања заблуделе подземне воде, у гореописаном склоништу, него да, као Покојни Поп Епилептичар, навучем свилену италијанску чарапу преко главе и дерњам се на збуњену Алису, која је ишетала из Ји Ђинга, у гле какве!, пустошне пределе.
РОМАНТИЧНА ПРИЧА БЕЗ ОБРТА
Све приче су већ испричане и ма какве обрте правио читаоци се не изненађују. Зато ћу испричати романтичну причу без обрта. Унапред ћу најавити шта ће се десити и то ће се десити. Упозоравам, ово је прича без изненађења. Главни јунак приче гине и то му се мора десити иако је паметан, јак, леп, вешт, лукав, узбудљив, допадљив, занимљив, елегантан, духовит, богат, брз, суров, романтичан...
Дакле, прича гласи овако: Малопре описани јунак је погинуо од рака на дванаестопалачном цреву у својој тридесетој години. Сви су били јако жалосни. А нарочито он
РОМАНТИЧНА ПРИЧА СА ИВИЦЕ ШУМЕ
Видео сам лане на ивици шуме. Стајало је безбрижно као вечност у прошараној сенци брезе. Обазриво као слутња стајало је непомично с дугим погледом кроз моје срце.
Наишли су неки људи, скакали и викали: Ветар је отишао! Ветар је отишао!
Пешчара је мирисала на залазак сунца, на васкрсли песак давних мора, на со смрти. На хајку кроз беспуће. Неке сенке отете од закона светла, залутале шумом извиривале су нагло на просек и изненађене враћале се међу грање оћутавши немире, не проклињући ветрове.
Ситуација је била збуњујућа. Људи су викали, лане је, укопано од страха, стајало, а ја ту као сведок. Неко је пуцао. А онда сам био на другом месту.
Ветар је отишао. Ветар је отишао носећи свилени вео: једну поцепану италијанску чарапу. Као заставу. Као чудо.
(Објављено у "Градини", мај 1996)
РОМАНТИЧНА ПРИЧА О НЕПРОЗИРНОЈ ДУШИ
Не, није авет. Ипак то нису чиста посла, говоре за мном они који имају развијен периферни вид и они лако подложни страху који разрогаче очи на сваки хук сове из шуме. Из очију ми се не може прочитати патња, јер их умивам росом, јер боре остављам за смрт. Живот на мени не оставља трага. Кад дође време за то, поцепаћу се одједном као свилена италијанска чарапа.
Пламен у логору на пропланку умирио је своје праменове и тек по неки ретки налет свежег ваздуха узнемирио би искре у нагорелом пању. Цигани су спавали. Испод згужвељане и бушне цираде растротрнканог камиона чуло се неравномерно хркање и с времена на време пијано бунцање. Старица Мара седела је на платненој столици на расклапање и пушила „мали-боро“ на дугој муштикли. Није показала ни трунку страха када сам се изненада појавио из мрака шуме.
Ујутру су је пронашли заваљену у истој столици без иједног комада одеће на себи и сасвим ОГУЉЕНУ. Инспектору из Најближег Града није било јасно како је неко тако вешто могао да скине сву кожу са старице а да нико из камиона не чује ништа. Сумњао је да су то урадили старичин син и снаја, ко зна због чега, циганска посла, али када ни после ужасних батина и унакрсног дрила они нису ништа признали, а њихова деца после много чоколада подмићивања иако одвојена причала исту причу, како се тата напио, како је тук`о маму, али бабу није ни пипнуо, како су сви спавали преко ноћи, и како ништа нису чули, одустао је од даљег испитивања. Кожа са старице Маре била је скинута без капи крви и без иједне дубље ране. Каква ужасна смрт. Инспектор се забринуо да се у његовом реону појавио сулуди манијак и да га очекује озбиљан и опасан посао. У Најближем Граду убрзо су се намножиле приче о аветима из Шуме, о терористима из Суседне Државе, о новом вирусу од кога се распада кожа, о вампиру са Старог Гробља и сл.
„Када преко неба закорачи дуга поћи ћеш у сусрет њеном крају. Не обазирући се нагазићеш лептира на путу и скочиће Срцождерка и прождрати те у љубави...“, тако некако ми је гатала циганка Мара обигравајући око стаклене кугле и мрмљајући ми неразумљиве циганске бајалице. Душа је моја непрозирна, судбина непредвидљива. Вараш се Циганко, очи су ти кратковиде, а кугла немоћна. Ја сам невидљив, а ипак присутан. Ја сам самоћа у шуми. Ја сам магла у росном пролећном јутру. Ја сам гареж логорске ватре, пепео и ветар који га носи. Време што тече не доноси разбистрења, ни радост ни чисту тугу. Зато ће твоја смрт бити недокучива, мислио сам сетно се смешкајући.
Инспектор је испитао све касапине и штављаче коже у Најближем Граду и околини. Међутим – ништа. Поставио је заседе у Шуми и мамце, специјалне полицијске командосе – травестите. Међутим – ништа. Наравно да ништа, кад све верзије таквих прича познајем до краја. Мене занима само она прича која се не може испричати. Она коју преко неба носе црне птице. Или она коју плете осолики паук између два чичка.
Важно је никада не поновити ни један поступак. То је основна психолошка теза за невидљивост. Ако ми је живот дат само за једанпут то ће тако и бити. Стављајући сва документа, записнике, отиске прстију, фотографије, траке са саслушања у досије нерешивих случајева Инспектор се упитао шта ли је убица урадио са кожом старе циганке.
Дуга је ноћ пред нама. А прича нема краја.
РОМАНТИЧНА ПРИЧА О НЕПРОЗИРНОМ ОКЕАНУ
„Не, није авет. Ипак, то нису чиста посла“, говоре за мном они који стоје на палуби галије испијајући виски са ледом обасјани густом месечином. С ове стране океана блистала је вода као огледало. Непрозирна услед светлуцавих планктона љескала се ритмично у лаким таласима као да се милиони китова преврћу по површини. Међу онима који на палуби испијају виски влада опуштена атмосфера и благост доколице. Нежно љескање воде о прамац галије прекидају силовити замаси веслима оних робова испод палубе и команда оног који бичује. Све је по сценарију. Само се ја не уклапам у ток.
Смисао ове приче лежи у намерном низању фактографских грешака. Да ли су Стари Египћани пили виски на римским галијама? Живот се одвија од једне до друге фактографске грешке које правимо нашом егоистичном побуном против свега што лежи у нашим чулима. Мој скок у непрозирни океан није побуна против бича, колико год бол био велики, тело у бескрају воде осуђено је на смрт; мој скок је фактографска грешка. Објашњење приче унутар приче није приклањање једном тренду, већ принуда паралелних светова који се самообјашњавањем натурају постојећем. У суштини, немогуће је да ја пишем ову причу, јер се на њеном крају давим. Духови немају снаге да типкају по машини.
Видим галију како клизи месечином углачаном површином океана ка хоризонту. Губе се весели звуци куцања кристала, гитарских бравура, опуштеног жамора, чукање билијарских лопти од слоноваче, шуштање свилених италијанских чарапа... Остајем сам у хладној бесконачности слане водурине. Тело већ утрнуло од хладноће и премора лагано се спаја са телом океана. Још два-три завеслаја руку и шум воде склопиће ми се понад главе.
Која је последња мисао дављеника, какав је његов последњи сан? Свилени духови, бродови утваре, магла понад коралних спрудова, сребрне птице и кликтај у ноћи, шум таласа разбијених о невидљиве хриди, морске сирене са песмама које цеде душу, давно заборављене приче усамљених морнара... Наш свет из трена у трен губи на чврстини и у омекшалим процепима појављују се, извирују, туђа времена, далека нам и хаотична, а слична. Важно је застати и на леђима месечевог таласа видети галију утеклу у ноћ. Шта је она ужасна самоћа изнад воде, а само се чини да је део нас самих? Блискост не постоји: у вашем погледу, који прелеће преко водене пустоши не би ли се закачио за било шта, никада неће бљеснути одсјај са финих италијанских чарапа које је назувала миришљава боса нога, у коју сам зурио из потпалубља...
РОМАНТИЧНА ПРИЧА О ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ
прекасно погледао горе. Само чисто небо плавље од утопљеника Северног мора из претходне приче.
А неко га је узнемирио: „Летећи аутобус!“ криком. Прекасно је погледао горе и низ улицу. Усијани асфалт био је пуст до задње лење прашњаве стопе.
На дну улице заљубио се у Голубицу и сви су га презрели, и Краљ и Гробар.
А Голубица је безбрижно кљуцала са његовог длана мрвице чоколаде. Зачуђена укусом бибера.
Чуо је Лудака-у-кратким-панталонама да препада наивне и заљубљене саможивим урлањем. И да их пљачка. Погледом.
Тако је нестала Голубица.
Тако је нестао и он сам. Не приметивши се у очима Лудака-у-кратким-панталонама. Још неко време чуо се лепет крила и бат корака у скоку. Затим је изгорела ова хартија почев од овог места и прича је остала саката...
ПОСЛЕДЊА РОМАНТИЧНА ПРИЧА О СТРАХУ И ПРОЗИРНОСТИ
Ствари су живе! Знају нам предобро навике и кретања, и мирују када смо ту. Када сам се предомислио и сам себе изненадио одлуком да се вратим у собу ноћ је већ пала. Како сам прошао кроз затворена врата никада ми неће бити јасно, и сада не знам да ли је то веће чудо или оно што сам затекао. У соби је врвело од сенки и мрморења, сијалица се сама палила-гасила, столице су се гегале, а сто је пузао по кревету који се бацакао као дивљи нејахани коњ. Књиге су клепетале корицама и облетале сијалицу, слике се њихале на зиду као да је апокалиптични земљотрес Балкан протутњао Европом, а огледало изврнуло своју унутрашњост и удвојило све ствари. Рзање кревета избезумљивало је оловке које су пикирале у постељину и забадале се као осице у јастуке. Само тренутак и као усисивачем увучена прашина све се вратило на своје место и би мук и мрак. Ствари су лежале, али не као некад мирно и мртво; осећао сам у њима дух дечије кривице који је ишчекивао казну или опроштај.
„Но, добро, шта ћемо сад??“, упитао сам сулудо очекујући одговор. „Не правите се блесавим. Нећете ме убедити да је све ово била халуцинација!“
И једна столица омекша и промешкољи се и привуче свој наслон мени уз ногу мазећи се и предући као мачка. То би знак за остале ствари, знак да најзад више нема скривања, и мрморење испуни собу а светло хистерично поче да се пали-гаси.
Друге романтичне приче које су настале иза ове покрио је вео од поцепане свилене италијанске чарапе. Тако је драга прозирност која нас чини невидљивим.
РОМАНТИЧНА ПРИЧА КОЈУ ЈЕ ПОДЕСНО ЧИТАТИ
ЗА ВРЕМЕ ПАНИКЕ ОД АТОМСКОГ УДАРА
Мокро. Диван поглед на подземна склоништа. Наоко је пусто. Ако је теорија о кварковима лажна, надрљали смо у полутами!
Кјеркегор и Кафка су били педери,
и Хитлер, и Iggy Pop,
и врабац звани Контрапункт!
Неодољиво је ушетала у Ји Ђинг мала Алиса. Певали су јој Камила Од Чистог Порцелана и Покојни Поп Епилептичар.
Кад расчистим језик од суноврата граматике, остаје курва семантика. Кад расчистим семантику, не остаје ни колико АМБИС НАД АМБИСОМ.
Живе у малим смрдљивим собама нешто као цигани Потмули Бескраји и Прљави Сингуларитети. Причају еротске бајке о Холографским Пичкама и Фракталним Казановама.
Ова се реченица састоји од тачно педесетосам ружних и бљутавих слова!
Ако резимирам поступке за добијање пива (лакше је резимирати поступке пужа на пупку Топлоплаве Психе) водом ћу се одбранити од насртљивих и пристрасних Пиро-Мачака, које лочу пиво, а да их ни најмање није брига о тајним формулама египатског пива, извешћу подухват достојан пажње. Дакле, алгоритам за добијање пива: 1. Одем у кафану, 2. Позовем конобара, 3. Наручим пиво 4. Платим пиво.
Уживам у Вашој пажњи, или вашој пажњи, ако Вам вам се овако више свиђа. Не вриштите: филмичнија је безгласна паника. Више ће вам се свидети онај страх услед монотоног капљања заблуделе подземне воде, у гореописаном склоништу, него да, као Покојни Поп Епилептичар, навучем свилену италијанску чарапу преко главе и дерњам се на збуњену Алису, која је ишетала из Ји Ђинга, у гле какве!, пустошне пределе.
РОМАНТИЧНА ПРИЧА БЕЗ ОБРТА
Све приче су већ испричане и ма какве обрте правио читаоци се не изненађују. Зато ћу испричати романтичну причу без обрта. Унапред ћу најавити шта ће се десити и то ће се десити. Упозоравам, ово је прича без изненађења. Главни јунак приче гине и то му се мора десити иако је паметан, јак, леп, вешт, лукав, узбудљив, допадљив, занимљив, елегантан, духовит, богат, брз, суров, романтичан...
Дакле, прича гласи овако: Малопре описани јунак је погинуо од рака на дванаестопалачном цреву у својој тридесетој години. Сви су били јако жалосни. А нарочито он
РОМАНТИЧНА ПРИЧА СА ИВИЦЕ ШУМЕ
Видео сам лане на ивици шуме. Стајало је безбрижно као вечност у прошараној сенци брезе. Обазриво као слутња стајало је непомично с дугим погледом кроз моје срце.
Наишли су неки људи, скакали и викали: Ветар је отишао! Ветар је отишао!
Пешчара је мирисала на залазак сунца, на васкрсли песак давних мора, на со смрти. На хајку кроз беспуће. Неке сенке отете од закона светла, залутале шумом извиривале су нагло на просек и изненађене враћале се међу грање оћутавши немире, не проклињући ветрове.
Ситуација је била збуњујућа. Људи су викали, лане је, укопано од страха, стајало, а ја ту као сведок. Неко је пуцао. А онда сам био на другом месту.
Ветар је отишао. Ветар је отишао носећи свилени вео: једну поцепану италијанску чарапу. Као заставу. Као чудо.
(Објављено у "Градини", мај 1996)
.JPG)
.jpg)
.jpg)
.jpg)